Izvor: Danas, 04.Maj.2016, 13:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stečajni upravnik nije državna funkcija
Stečaj se pokreće kada neko preduzeće nije sposobno da servisira svoje obaveze - kada ne može da isplaćuje dugove.
U pravnom žargonu to se naziva "trajna nesposobnost plaćanja" (čl. 12 Zakona o stečaju). Stečaj pokreće poverilac (onaj ko je pozajmio pare preduzeću ili kome preduzeće duguje novac), dužnik ili likvidacioni upravnik. Stečajnog upravnika imenuje stečajni sudija tek nakon što je stečajni postupak otvoren. Tvrdnja kako je stečajni upravnik kriv što >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << je preduzeće u stečaju podjednako je besmislena koliko i tvrdnja da je grobar kriv što je čovek umro.
Običan svet takođe veruje da je stečajni upravnik nekakva državna funkcija. To je pogrešno. Stečajni upravnik je kao advokat - on ima svoju privatnu kancelariju u kojoj može zaposliti bilo koga. Kao što advokat može da zaposli članove svoje porodice (recimo, decu koja će od njega učiti zanat), tako i stečajni upravnik može u svojoj kancelariji zaposliti članove porodice sa istim ciljem. Kao i među advokatima, i među stečajnim upravnicima postoji konkurencija: bolji stečajni upravnici dobijaju više poslova, lošiji manje.
Glavni posao stečajnog upravnika je da ono što je ostalo od imovine raspodeli među poveriocima na pravičan način. Tu se otvara prostor za korupciju u kojoj stečajni upravnik može da učestvuje. Razmotrite dve hipotetične situacije.
Situacija 1. Preduzeće A, koje odlazi u stečaj, duguje firmama B i C podjednak deo novca. Pretpostavite da su B i C u istom isplatnom redu. Stečajni upravnik ima obavezu da popiše preostalu imovinu A i pravično je raspodeli na dva jednaka dela koje će dobiti B i C. Ako je, međutim, stečajni upravnik korumpiran (recimo, B mu je ponudio mito), on može veći deo stečajne mase preduzeća A dodeliti firmi B i tako oštetiti poverioca C.
Situacija 2. Preduzeće A, koje odlazi u stečaj, duguje firmama B i C podjednak deo novca. Ovoga puta se stečajni upravnik drži slova zakona i trudi se da zadovolji interese poverilaca na pravičan način - B i C treba da dobiju podjednak deo. Međutim, pretpostavite da B vrši pritisak na stečajnog upravnika da veći deo stečajne mase dodeli njemu, a ošteti C. Pretpostavite takođe da se u ceo postupak umeša i Agencija za licenciranje stečajnih upravnika (koja je pod kontrolom Ministarstva privrede) tako što, u dosluhu sa B, vrši pritisak na upravnika da favorizuje B. Ako stečajni upravnik to ne želi da posluša, Agencija može da ga kazni pod izgovorom da je nepropisno vodio stečajni postupak.
I jedno i drugo je bila česta praksa u stečajnim postupcima posle 5. oktobra 2000. godine u Srbiji. Neki stečajni upravnici su odmah pristajali da favorizuju neke poverioce u odnosu na druge; drugi su na to pristajali kasnije, da bi izbegli kaznu Agencije za licenciranje stečajnih upravnika. Bilo je i onih koji na to nisu pristajali i morali su da uđu u sukob sa Agencijom i sa najagresivnijim poveriocima (kao što je B iz hipotetičkog primera).
Ministarstvo privrede predložilo je u novembru 2013. godine izmene i dopune Zakona o stečaju iz 2009. godine. Cilj je bio da se popune rupe koje su omogućavale privilegovanoj manjini - najčešće vlasnicima preduzeća koji su doveli preduzeće do stečaja - da preko stečaja dodatno uveća svoje bogatstvo nauštrb poverilaca. Predlog ministarstva je propisivao obavezu stečajnog upravnika da uradi "ličnu kartu" koja pokazuje poslovanje preduzeća pet godina pre odlaska u stečaj. Stečajni upravnik bi ovim predlogom dobio "inkvizitorska" ovlašćenja sa ciljem da ustanovi namere vlasnika prilikom upravljanja.
Nastavlja se
