Izvor: Kurir, 19.Jan.2014, 09:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

NE ČUJE OD ROĐENJA: Danilo Krstajić za razred čudak, za Petnicu supertalenat!

Želeo sam da zaboravim sve što se desilo u osnovnoj školi. Nemam volju da ispričam šta su mi radili”, kaže Danilo i dodaje da je od svega najteže psihičko maltretiranje i to što drugari nemaju razumevanja, što su ga ponizili

SUBOTICA - Sa teškim oštećenjem sluha od rođenja i lekarskom prognozom da nije ni za slušni aparat, Danilo je danas subotički gimnazijalac, zaražen biologijom, Petnicom, sa planovima da završi medicinski fakultet, >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << radi u nekoj laboratoriji ili bude neurohirurg.

Porodica je sa godinu dana otkrila da ne čuje i pored mišljenja lekara da mu slušni aparat neće pomoći insistirala da ga ipak dobije. Nekoliko godina Danilo je išao na rehabilitaciju u Beograd, na predlog psihologa krenuo u redovnu školu, a u šestom razredu, sa 13 godina, ugradio kohlearni implant.

Međutim, za njega je detinjstvo završeno u petom razredu, kada su drugari iz razreda počeli da ga maltretiraju zbog gluvoće.

"Zadirkivali su ga, rugali, gurkali. Najviše su pokazivali agresiju na časovima fizičkog, gde su obično bili bez nadzora…. Danilo tada nije čuo - skidao je spoljnu jedinicu kohlearnog implanta da je ne bi oštetio jer je jako skupa. Oni su se tada bukvalno iživljavali. Gurali su ga toliko da bi padao, gađali su ga s tribina košarkaškom loptom dok bi on trčao po terenu. Jednom su ga bukvalno išutirali. Gde god bi okačio jaknu, rančić, njima je to smetalo. Bacali su stvari na pod, gazili, sakrivali patike, vršili malu nuždu u njima, šišali ga", priča Danilova majka Slađana.

Tražili smo da ne ide u razred sa tom decom, ali nam nisu izašli u susret", dodaje majka.

"Neće da pričaju sa mnom. Nemam nijednu osobu u razredu koja želi da mi pomogne, da mi da svesku da prepišem, da dođe kod mene. Nisam imao normalan razgovor u školi, da mi se neko obrati. Kaže: Zdravo! Kako si?, Šta radiš? Da li su bio u bisokopu? Nikada me nisu uključili u razgovor", navodi Danilo.

Njegov svet je njegova porodica – mama, tata Branko, sestra Tamara, brat Denis i sestra Sonja.

Kada ga pitate sa kim se još druži, pokušava da se seti i navodi Aleksandru sa kojom radi u gimnazijskom časopisu. Ona je novinar, a on fotograf. Pominje i Sonju, staru drugaricu iz osnovne škole. Tu staje.

Da, seća se, tu su i drugari sa fejsa - iz Petnice. Ozaruje mu se lice i počinje da priča kako je dva puta bio u Petnici i sada je ponovo pozvan jer je prihvaćenjen njegov rad iz biologije.

"U Petnici su me prihvatili. Hteli su sa mnom da razgovaraju, da mi pomognu. Prvi put sam razgovarao sa svima. Prvi put me je jedna Milica pitala da li hoću da ona kupi picu. Ja sam bio zbunjen. Nisam znao šta da kažem. Prvo sam rekao ne, a posle sam se predomislio i rekao da. Ona je otišla u Valjevo, kupila picu, donela u Petnicu i svi smo jeli. Bilo je baš lepo", priča Danilo i raduje se novom odlasku u Petnicu.

Nasilje se nastavilo u gimnaziji i roditelji su na početku ove školske godine (2013/1014), kada je Danilo u trećem razredu, prijavili vršnjačko nasilje prosvetnoj inspekciji.

“Došao je savetnik iz Sombora. Moram da kažem - sve te komisije, to je jedna velika smejurija. Veliko ništa! Veliko gubljenje vremena i popunjavanje tabela! Jedna birokratija! Taj savetnik je mrtvah hladan, ne tiče ga se što dete ima psihičkih problem. Izabrana su tri deteta iz razreda, pitao ih je da li ima vršnjačkog nasilja u njihovom razredu, deca su rekla da nema. Neće deca reći ono što mu govore, da je Danilo gluv, glup, lud, gluvać, gej", priča majka.

Danilo je treće dete u porodici, od četvoro dece i roditelji su vrlo rano primetili da ne reaguje na zvuk, ali su tada, pre 17 godina, lekari tvrdili da je sve u redu i da čuje. Nakon upornog insistiranja roditelja, dali su im uput za Beograd, gde je ustanovljeno da ima teško oštećenje sluha od 95 do 100 decibela, da čak nije ni za slušni aparat.

“Kukala sam da stavimo slušni aparat, lekar je dao recept, kupili smo digitalni aparat i krenuli da radimo sa njim, da vežbamo da uči da sluša. Preko interneta smo našli literaturu, tražili savete u školi za gluve. Bili smo uporni. Saznali smo da se rehabilitacija radi u Beogradu i najpre smo sve sami finansirali, jer nisu hteli da nam daju uput. Posle nekoliko godina rehabilitacije, komisija je predložila da Danilo ide u redovnu školu”, seća se Slađana Krstajić.

Danilo je, kako kaže, sam poželeo da stavi kohlearni implant, jer je mislio da će da mu pomogne da čuje i da će to biti trajno rešenje.

"Mi kao roditelji smo znali da kohlearni implant nije dovoljan bez velikog rada i učenja slušanja. Kohlearni implant nisu naočare. Imlant je pomagalo koje treba da naučiš slušati, što podrazumeva opet jedan veliki rad. Ako se trudite naučićete prepoznati sve zvukove, ako se ne trudite imaćete samo jednu buku u glavi".

(cujemovas.rs)

Nastavak na Kurir...