Izvor: Press, 30.Jul.2010, 23:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj tata je bio poslednji beogradski šmeker
MILICA PRELEVIĆ: Grad je pust bez njega, na dan njegovog odlaska osetim da se Beograd uzjoguni. Kada je ostao bez oka i noge, na konstataciju da nema više nijedan organ u paru, uzvratio je: „Imam muda"!
Tri godine posle smrti Dušana Prelevića Preleta sećanje na legendarnog muzičara i pisca još uvek živi kroz njegove stihove, dela, ali i decu. Njegova mlađa ćerka Milica Prelević za Press kaže da njen otac nikad neće biti zaboravljen i >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << da on predstavlja istinsku legendu Beograda. Ona kaže da je Prele bio poslednji beogradski šmeker.- Svi koji su ga voleli i dalje se sa njim druže ćutanjem. Grad je pust bez njega, a na dan njegovog odlaska osetim da se Beograd uzjoguni. Posebno me raduje što je reditelj Vladimir Petrović nedavno prikazao dokumentarac o životu mog oca, „U redu, pobedio sam", koji je osvojio i nagradu na festivalu Kratki metar. Takve stvari mi govore da nije zaboravljen. Nažalost, ti beogradski samuraji su odavno nestali. Moj tata je bio poslednji Beograđanin svoje vrste - kaže Milica za Press.
Jedino zao prema sebi
Ona ističe da je njen otac bio šmeker i kao roditelj i da ju je naučio pravim vrednostima.
- Mnogi su mog oca opisivali kao legendu Beograda, večitog buntovnika i divljeg intelektualca. Za mene je on bio pravi šmeker ćale, sa čukom da me kao dete ne folira, ne priča one gluposti koje stariji uglavnom pričaju, a ni sami ne veruju u te tvrdnje. Nije bio klasičan tip oca koji menja pelene, ide na roditeljske sastanke i vodi u zoološki vrt. Ali, kupio mi je haljinu za veliku maturu, na primer. S njim nije bilo praznih priča. Nikada nije lagao, uvek je govorio istinu, imao je osećaj za pravdu, a naročito za nepravdu, što je preneo i na mene. Što sam starija, sve mi je jasnije da je za sve to bila potrebna posebna snaga - rekla je Prelevićeva.
Prele je u jednoj od kafanskih tuča izgubio oko, a zbog bolesti i nogu. Milica kaže da je uprkos svemu zadržao smisao za humor.
- Prva „povreda na radu" desila mu se kada sam imala oko sedam godina. Kada je ostao bez oka, pragmatično je zaključio da ipak neće nišaniti i da mu je za sagledavanje okoline sasvim dovoljno ono drugo oko. A kada je zbog bolesti ostao bez noge, na konstataciju lekara da nema više nijedan organ u paru, uzvratio je: „Imam muda!" - prepričava Milica.
Prelevićeva kaže da je njen otac voleo život više od svega.
- Bio je navučen na život, koji ga nije štedeo, ali nije ni on štedeo njega. Trudio se da korača sunčanom stranom, čak i noću. Njemu je i pun mesec bio sunce. Ako je iko grešio i radio prave stvari u životu - to je bio on. Prema svima je bio i dobar i loš, ali je jedino bio zao prema sebi. Jednom je rekao: „Od života sam pokupio najbolje, a pružio mu najgore. Ali, nemam nekih pritužbi, snosio sam posledice za sve što sam radio". I zaista je tako. Ja sam mu beskrajno zahvalna što mi je dao šansu da ga upoznam kroz sve faze. Bio je stvaran i neponovljiv - seća se Milica.
Bolji od Bukovskog
Prelevićeva ističe da njen otac nije razdvajao pisanje od muzike, ali i da je voleo i sport i slikanje. Ipak, šank mu je bio najprivlačniji.
- Pred sam kraj je rekao: „Danas više volim muziku nego kada sam se njome bavio. Za mene je muzika najjača i najozbiljnija umetnost. Kada bih birao, muziku bih izabrao ponovo, u šta doskora nisam verovao. Muzika mi je na izvestan način spasla život, ali i uništila. Tako da smo muzika i ja na nerešeno". Često je isticao i da ga je pisanje pripitomilo, jer sam pišeš svoj kraj, što je velika sloboda. Iskusniji tvrde da je u tome bio bolji od Bukovskog. Jednom je rekao da je mogao na četiri fronta (pevanje, pisanje, sport, slikanje) da bude vrh vrhova. Ali, bavio se time samo koliko ga je zanimalo, dok ne pokaže sebi šta ume. Govorio je: „I čim vidim da umem, meni je dosadno. Nek' oni pevaju, ja idem uz šank. Tamo je život" - kaže Milica.
