Izvor: Blic, 18.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U igri Lukoil, MOL i OMV
U igri Lukoil, MOL i OMV
Kupovina rafinerija nafte u Novom Sadu i Pančevu mogla bi da interesuje tri najveće naftne kompanije koje posluju u našem okruženju: 'Lukoil', MOL i OMV. Rafinerijski kapaciteti okolnih zemalja su već gotovo u potpunosti iskorišćeni, a potrošnja derivata se povećava iz godine u godinu, pa su im neophodni novi.
Upućeni trvde da su ove tri kompanije jedine koje u svojoj strategiji razvoja imaju i našu zemlju. S obzirom na rast potražnje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << derivata (pre svega dizela), regionu jugoistočne Evrope će kroz deset godina nedostajati oko tri miliona tona dizela i 1,5 miliona tona benzina. Sa takvim rastom, računica naftnih kompanija koje su zainteresovane za kupovinu naših rafinerija vrlo je jednostavna.
Trenutna vrednost rafinerija je oko 500 miliona evra, a procene su da država, kao vlasnik NIS-a, u ovom trenutku ni toliko ne može da dobije. Po ceni od preko 60 dolara po barelu sirove nafte (a procenjuje se da će do kraja godine dostići i 86 dolara), sve investicije u nove kapacitete se isplate jer se iz sirovine preradom iscrpljuje oko 70 odsto belih (kvalitetnih) derivata, dok bi se modernizacijom procenat iskorišćenja povećao na 80. Tako bi za proizvodnju iste količine derivata bilo potrebno manje nafte, a što je skuplja sirovina, to je veća razlika u ceni.
Projektovani kapaciteti naših rafinerija su 7,8 miliona tona godišnje, za tržište Srbije danas se koristi nešto više od četiri miliona tona, što znači da bi ulaganjem u njih i poboljšanjem kvaliteta goriva neki budući vlasnik rafinerija u regionu (Bosna, Albanija, Makedonija, Crna Gora i, eventualno, Slovenija i Austrija) mogao da izvozi preko tri miliona tona derivata.
Kako je 'Lukoil' jedina kompanija (od tri pomenute) koja ima svoju naftu, njen interes bi mogao da bude plasiranje sirovine na naše tržište, jer njihova najbliža rafinerija (Burgas u Bugarskoj) jedva podmiruje potrebe tržišta zemlje u kojoj posluje, i nema viškova koji bi mogli da se dopremaju u Srbiju. Uz to, znatno je jeftinije preraditi naftu u Srbiji za ovdašnje tržište, nego derivate transportovati iz drugih zemalja.
MOL i OMV bi, u takvoj situaciji, mogli da izgube tržišnu utakmicu jer je ruska naftna kompanija u mogućnosti da, sa svojom naftom i svojim rafinerijskim kapacitetima, spusti cenu derivata i time ih otera u gubitke.
Zbog toga su i ove dve kompanije, sa dosta novca i mogućnostima ulaganja u preradu, u svoj biznis plan uvrstile i Srbiju. Jovana S. Polić
