Izvor: B92, 20.Avg.2015, 13:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svaka kuća ima tri traktora, čemu služe?
Sa 113.568 registrovanih traktora i dva puta toliko motokultivatora i mehanizacije koja ne podleže registraciji, Hrvatska je, čini se, poljoprivredna velesila.
Međutim, sudeći po enormnom uvozu hrane i više od milion neobrađenih hektara, poljoprivrednicima je umesto ljubavi prema zemlji još jača ljubav prema "snažnim" motorima, od kojih najskuplji planu i pre najvećeg specijalizovanog sajma u Gudovcu, a ne odu dalje od lokalne "birtije".
Naravno, puno je onih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << vrednih koji se njima i te kako služe, ne može se generalizovati. No, primer Gundinaca najbolji je dokaz koliko zaostajemo za italijanskim ili austrijskim seljacima, koji udružuju snage o pitanju mehanizacije, zajedno je kupuju, unajmljuju, koriste i za komunalne radove.
Italijan ili Austrijanac reći će kako mu se za manje od 50 hektara sopstveni traktor, ako se ne bave i stočarstvom, za ratarske poslove ne isplati, dok u Hrvatskoj na prosečnih 5,6 hektara po privredi imamo najmanje dva traktora. A neki i više. U Gundincima svaka kuća ima tri.
“U našem selu praktično je nemoguće pronaći dva ili tri meštanina koji bi zajednički kupili poljoprivrednu mehanizaciju, svako želi da supe sam”, kaže opštinski načelnik Ilija Markotić.
Ovo naselje na istoku Brodsko-posavske županije s 2100 stanovnika ima 153 porodična poljoprivredna gazdinstva (OPG) u sistemu državnih podsticaja. Svako od njih u proseku raspolaže sa tri traktora, iako i sami priznaju da su aktivni samo tri do četiri meseca u godini, a neki od njih i ne izlaze iz šupa i garaža. Otvoreno priznaju kako ne veruju u mogućnost zajedničkog vlasništva nad traktorom sa susedima pa nepotrebno ulaze u velike kredite i zadužuju se - kaže Markotić.
Iako su mu tek 33 godine, Stjepan Knežević već je jedan od vodećih poljoprivrednika u Gundincima. Bavi se ratarstvom, stočarstvom i uslužnom delatnošću. Ima četiri traktora i sva četiri su, iako više stoje nego što rade, u funkciji. Jedan mu, tvrdi, ipak nije dovoljan. Jedan služi za tešku obradu tla, oranje i tanjiranje, drugi za utovar, treći za setvu i prskanje, a četvrti za prevoz prikolica.
“ Ako zovete suseda da vam obavi vršenje, on kaže da ne može jer ima svog posla. Govore nam da se udružimo u nekakve prstenove i uzmemo jedan veliki traktor, ali to je u praksi neizvodljivo. Kada ja u jesen krenem da sejem, nikome ne ustupam vozilo dok svoje ne završim. A drugi ne može čekati”, kaže Knežević. I porodica Mladena Karavidovića, koja ima tri traktora, slaže se kako se svako drži svoga zbog nesloge i nesklonosti posuđivanju.
Poljoprivredni stručnjak Stipan Bilić kaže kako su države od staroga Rima naovamo vodile poljoprivrednu politiku, a Hrvatska nije nikad. Niti se u nas zna šta sijati ni koliko, a kamoli koliko nam treba traktora. I s najmanjim traktorom 10 se hektara može obraditi za 10 dana, pri čemu nije bitno čiji je traktor, nego treba li vam i koliko, kaže Bilić, ističući kako je za to najodgovornija država koja je trebala provesti racionalizaciju svega u poljoprivredi. Seljak se sam nikada neće udružiti, tvrdi on, a slično kaže i Krunoslav Zmaić. Prevelik broj konjskih snaga u odnosu na obradive hektare svakako je problem jer veća snaga treba više posla, a ako ga nema, traktori se ne mogu amortizovati, pa ni otplaćivati, dok se s druge strane na klastere, udruženja, zadruge i slično gleda kao na ostatke socijalizma.
U Italiji pak nimalo se ne libe ni unajmljivanja potrebnih mašina. Marilena Barbera iz poljoprivredno-vinarske kompanije Barbera iz Menfija na Siciliji kaže kako u njenom kraju postoje kompanije koje su na usluzi poljoprivrednicima, od kojih bez problema unajmljuju sve, od traktora do mašina za sadnju vinove loze ili berbu grožđa, čak i posebne zadruge za navodnjavanje .
