Izvor: B92, 03.Jan.2015, 11:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko to tamo neće milione
Ma koliko se filmska industrija, među ekonomistima, doživljavala trivijalno, sva je prilika da ovakav vid zarade ni jedna ozbiljna država ne shvata olako.
U potrazi za povoljnim i jeftinijim uslovima, moćni holivudski studiji su odavno deo svoje moćne produkcije preselili u Istočnu Evropu, pa je potpuno slovesno zapitati se da li je Srbija potpuno shvatila o kakvoj, pored propagandne, ekonomskoj šansi se radi u slučaju belosvetskih fabrika snova.
Tako je u Češkoj >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << još sredinom devedesetih snimljen prvi deo kultnog filma “Nemoguća misija” sa Tomom Kruzom, zatim i drugi... Na Češku su se zatim ugledale Mađarska, Rumunija, Slovačka, Bugarska, Ukrajina...
Raznim pogodnostima, niskom cenom i dobrim uslovima za rad, privukle su holivudske i druge strane produkcije i bavljenje filmom pretvorile u unosan državni posao. Naime, svako snimanje je sigurna zarada za sredinu u kojoj se obavlja zato što svaka produkcija podrazumeva i prateće troškove, od plaćanja lokacija, opreme, automobila, benzina, hotela, restorana, mobilnih telefona, postprodukcijskih poslova i sličnih potrepština, a podrazumeva i zapošljavanje lokalnih filmayija i onih koji to nisu. Konkretno, na svaki dolar utrošen za proizvodnju filma, izračunato je, potroši se još 2,5 dolara na ostale troškove.
Srbija je tek od početkla druge decenije tekućeg milenijuma i sama počela da upućuje pozive stranim producentima da snimaju kod nas, iako u tome ima i dugu i uspešnu tradiciju još od šezdesetih godina prošlog veka kada su ovde snimane brojne inostrane produkcije, pa je osamdesetih godina Srbija (doduše u sastavu tadašnje Jugoslavije) bila druga evropska zemlja po broju koprodukcija i stranih produkcija. Tada je još bio aktivan Avala film, najstariji i još uvek najpoznatiji filmski studio u Srbiji.
Pre nekoliko godina objavljeno je da su dve američke kompanije zainteresovane da blaženopočivši “Avala film” pretvore u Njestern film production, kuću kojoj je bilo namenjena sudbina da unapredi filmsku industriju u Srbiji, a sastanak koji je tim povodom organizovan između tadašnjeg predsednika republike Borisa Tadića i Roberta de Nira u Njujorku, ocenjen je kao prekretnica u oporavku filmske industrije u Srbiji. Jedini očigledan efekat ovog “slikanja” za medije je usledio pola godine nakon toga, kada je uz pomoć USAID-a osnovana Srpska filmska asocijacija, neprofitno udruženje firmi i samostalnih radnika filmske i TV produkcije s ciljem da promoviše Srbiju kao pogodnu i povoljnu lokaciju za snimanje filmova, od čega, za samo jedan dan ukoliko su u pitanju dugometražni igrani filmovi, državi navodno može da ostane oko 100.000 dolara, dok prosečna TV reklama može utrošiti i više od toga, a najmanja produkcija znači priliv od 50.000 dolara nedeljno. Filmski poslenici su kalkulisali podatkom da iole zahtevan dugometražni film zapošljava oko 50 ljudi za samo snimanje, ali i blizu njih 500 “oko” snimanja..
Kao komparativnu prednost Srbije kao poželjne destinacije za snimanje filmova poznavaoci prilika najčešće ističu kombinaciju niskih cena i kvaliteta. Tvrdi se da je snimanje u Srbiji 15 do 20 odsto jeftinije nego u Rumuniji, 20 odsto nego u Mađarskoj i 40 odsto nego u Češkoj. U poređenju sa svetom, ušteda je još veća: da bi se snimio film prosečne produkcije u Los Anđelesu na primer, potrošilo bi se 22,2 miliona dolara, a u Srbiji 37 odsto manje.
Pored ovog isključivo ekonomskog momenta, prednost Srbije filmayije pronalaze i u divezifikaciji njenih prirodnih lepota i istorijskog i arhitektonskog nasleđa. Belosvetske filmayije samo u stonom Beogradu mogu da snime film u antičkom ambijentu, turskom, habzburškom, u ambijentu sovjetskog komunizma, u modernom, ako im trebaju velike reke Srbija ih ima dve, blizu su i ravnice i planine i more, što tvorcima snova znatno pojednostavljuje posao.
