Izvor: Ekologija.rs, 24.Apr.2015, 12:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Loša vest sa Antarktika
Prikaz knjiga: Antarktik: Intimni portret misterioznog kontinenta, Gabrijela Voker ; Šta znamo:Stvarnost, rizici i odgovor na klimatske promene, izveštaj Klimatološkog panela Američkog udruženja za unapređenje nauke; Uticaj klimatskih promena u Sjedinjenim Državama: Treća nacionalna klimatska procena, izveštaj Američkog programa istraživanja globalnih promena.
Bill McKibben, The New York Review of Books, 10.07.2014.
Izgleda da nas čeka >> Pročitaj celu vest na sajtu Ekologija.rs << krajnje neizvesna završnica klimatskih promena. S jedne strane, tehnološke, a verovatno i političke figure su konačno na svom mestu za brz i efektan potez koji bi nas konačno skinuo sa fosilnih goriva. Nažalost, igrači bi mogli da se odluče na prosto premeštanje piona napred-nazad još par decenija, što može biti fatalno. Što je najgore, svet prirode svakodnevno sve jasnije pokazuje da sat otkucava brže nego što smo mislili. Kraj čitave igre je sve bliži.
Počnimo sa Antarktikom, najslabije naseljenim kontinentom na kojem ljudi gotovo nisu ostavili nikakvog traga. U svojoj knjizi o ovom području, Gabrijela Voker opisuje šta se trenutno dešava na prostranom ledenom pokrivaču – od neprestanih otkrića novih oblika podvodnog života do tekuće potrage za meteoritima, relativno lako uočljivim na beloj pozadini. Ko god se pitao kakva je to zima od 70 Celzijusa ispod nule, Voker pruža odličnu sliku. Opis počinje citatom Sare Kraj koja je radila u centru za kontrolu vazdušnog saobraćaja na čitavom kontinentu, koordinirala letove i služila kao „glas Antarktika“. Predeo je na nju ostavio upečatljiv utisak već na prvi pogled:
„Nije bilo ničeg za poređenje… Predeo je tako ogroman, tako prelep. Mislila sam da me čeka obična golet, ni na kraj pameti mi nije palo. Antarktik je tako prepun sebe.“
Dok opisuje šetnju padinama planine Erebus, najjužnijeg aktivnog vulkana na planeti, Kral dodaje: „Tako je organski osećaj da me ova zemlja čini malom. Ne smanjenom, već malom. Dopada mi se to.“
U nekom drugom smislu, međutim, Antarktik je mesto gde smo zapravo saznali koliko smo veliki, ako ne kao pojedinci onda svakako kao vrsta. Naučnici su odavno pretpostavili da sagorevanjem uglja i nafte gušimo atmosferu karbon dioksidom; i, zaista, prvi instrumenti dizajnirani da izmere njegovu koncentraciju – postavljeni krajem 1950-tih na havajskoj Mauna Loa – pokazali su da se sve više CO2 akumulira svake godine. Ta merenja nisu nam rekla mnogo o prošlosti. Da bi se razumelo u kakvoj smo opasnosti bilo je potrebno ustanoviti kako je planeta u dalekoj prošlosti reagovala na ugljenik u atmosferi. Ako se uzme dubinski uzorak iz ledenog pokrivača, mali džepovi vazduha zarobljeni u svakom sloju mogli bi pružiti dobar uvid u uzastopne količine CO2 tokom velikih vremenskih razdoblja – a daleko najveći uzorak može se uzeti na Antarktiku.
Voker s posebnim zanimanjem piše o teškoćama prilikom bušenja glečerskog leda, vađenja neoštećenog uzorka i njegovog čuvanja za analizu. Kada se mašina zaledi tokom procesa, evropski tim koji vrši istraživanja baca „konjak-bombe“ alkohola u rupu ne bi li otkravio mehanizam. Nagrada za napor je savršen, providan cilindar, dužine oko jednog metra, ispresecan jasno vidljivim kristalnim linijama. Ljudsko oko nikada ranije nije videlo najstariji komad iz najstarijeg ledenog sloja na Zemlji. Približila sam se pažljivo da ga ne dodirnem, zaustavljajući dah.
Kada je konačno izvadio uzorak, tim je pred sobom imao zapis o planetarnoj klimi od pre 800.000 godina – kroz mnoga ledena doba i interglacijalne periode. Okriće je, jednostavno i neporecivo, glasilo:
Čak i kada je naša klima bila u nekoj drugoj fazi, nekom drugom modusu balansiranja mnogih suptilnih uticaja koje stvaraju vetar, vremenski uslovi i toplota koje osećamo, temperatura i gasovi staklene bašte uvek su bili usklađeni. Više temperature su uvek pratile viši nivo CO2. Sa nižim CO2 i temperatura je padala.
Tokom čitave te duge, duboke istorije, nikada nismo bili ni blizu koncentraciji CO2 u atmosferi koju imamo danas. Prema Voker, „u čitavom zapisu [iz ledenog jezgra] najviša vrednost CO2 bila je oko 290 delova na svakih milion delova vazduha. Sada smo blizu 400 i nastavlja da raste“. To znači da nam Antarktik, zahvaljujući svom netaknutom prostranstvu, omogućava najbolji uvid u bizarni geološki trenutak u kom se nalazimo.
Naravno, ni Antarktik više nije nedirnuta oblast. Tragovi ljudskog uticaja na atmosferu i klimu mogu se lakše čitati na Južnom polu nego bilo gde na planeti, a rezultati su zaista zastrašujući. Prosto rečeno, masivni ledeni pokrivači počinju da se kreću jezivom brzinom. Na uzanom antarktičkom poluostrvu, okrenutom ka Južnoj Americi, gde dolazi većina turista, topljenje se odvija brzo ili brže nego igde na planeti. Upravo tu se 2002. odlomio veliki komad ledenog brega „Larsen B“.
Poluostrvo sadrži relativno malu količinu leda; većina svetske sveže vode vezana je u gigantskim ledenim pločama istočnog i zapadnog Antarktika. Po prirodi konzervativni, naučnici su dugo mislili da su ovi divovi relativno stabilni, bar u hiljadugodišnjim okvirima: nije lako istopiti par kilometara leda, naročito ako temperatura vazduha retko kad prelazi iznad tačke mržnjenja. Međutim, kako Voker sugeriše pri kraju svoje priče, istraživači su sve više zabrinuti za stabilnost posebno zapadnog Antarktika.
Sa ledenog pokrivača zapadnog Antarktika ogromni glečeri se pružaju u Amundsenovo more na Južnom Pacifiku. To je možda najudaljeniji deo najudaljenijeg kontinenta, ali njegov najzanimljiviji deo nalazi se ispod vode. Naučnici su pod talase slali „autonomne podmornice“ da proučavaju geologiju, a uz pomoć satelita ispitivali promene u visini leda. Njihov posao još nije bio završen kada je Voker poslala svoju knjigu u štampu, ali njen izveštaj daje kompletan kontekst potreban za razumevanje verovatno najdepresivnije najave ere globalnog otopljavanja.
Sredinom maja ove godine objavljena su dva članka u časopisima Science i Geophysical Research Letters, i iz je postalo jasno da veliki glečeri okrenuti ka Amundsenovom moru više nemaju „potporu“. Ispostavlja se da geološki ova oblast ima oblik zdele: tlo je ispod glečera iskošeno ka unutra, što znači da voda nadire ispod njih. Nagriza ih odozdo i odvaja ih od veza sa tlom. Voda je sve toplija jer se naši okeani postepeno zagrevaju. Ovaj spori kolaps, izvestan tokom narednih decenija, „nezaustavljiv“ je u ovom trenutku, kažu naučnici; stvar je prešla „tačku posle koje nema povratka“.
To znači da ranijim predviđanjima treba dodati još čitavih tri metra rasta nivoa mora. Ne znamo koliko brzo će se to desiti, samo da hoće. A to nije sve. Nekoliko dana posle antarktičke objave, drugi naučnici su otkrili da veći deo ledenog pokrivača na Grenlandu ima slične geološke karakteristike, jer i njega topla voda odozdo topi. Druga studija objavljena iste sedmice pokazala je da čađ iz velikih šumskih požara, koji su sve češći usled globalnog zagrevanja, utiče na topljenje grenlandskog pokrivača, što čini osobito zli krug.
Na izvestan način, ništa od ovoga nije novost. Vodeći glaciolog, Džejson Boks iz Geološkog istraživanja Danske i Grenlanda (GEUS) izračunao je da su, s obzirom na paleoklimatske podatke, naši trenutni atmosferski nivoi gasova staklene bašte verovatno dovoljni da izazovu i čitavih 20 metara rasta nivoa mora. Međutim, jedno je znati da je oroz povučen a sasvim drugo videti kako metak zaista leti; vesti sa Antarktika bile su tačka preokreta. To ne znači da treba da dignemo ruke od napora da usporimo klimatske promene: ako išta, kako su naučnici odmah naglasili, trebalo bi žestoko da zalegnemo, jer još uvek ima šansi da utičemo na brzinu kojom se promene odvijaju, a samim tim i na nivo haosa koji izazivaju. Biće lakše savladavati posledice ako na raspolaganju imamo vekove, a ne decenije.
Možemo sanirati i mnoge druge oblike štete izazvane rastom nivoa mora (od intenziteta suše do množenja insekata koji prenose bolesti), ako odmah strogo ograničimo emisije ugljenika. Ipak, vesti sa Antarktika nesumnjivo ukazuju da „zaustavljanje globalnog zagrevanja“ nije moguće. Nema načina da se ohlade tople vode koje tope glečere. Fizika nam neće dati da se lako izvučemo. Od sada, svi naši napori moraju biti uloženi da sprečimo da stvari budu još gore.
Dramatično otkriće na Antarktiku ovog maja stiglo je kao vrhunac sve strožih naučnih upozorenja, dok istraživači pokušavaju da prenesu poruku do javnosti i političara. Marta ove godine, Američko udruženje za unapređenje nauke objavilo je uprošćen manifest pod naslovom„Šta znamo“, koji počinje ovako:
„Ubedljivi dokazi klimatskih promena, izazvanih ljudskim dejstvom, ukazuju i na aktuelne posledice sa značajnom štetom i vanredne buduće rizike po društvo i prirodne sisteme.“
Klimatske promene, kaže se dalje, „dovode u opasnost dobrobit ljudi svih zemalja“.
Nekoliko nedelja kasnije, Bela kuća je objavila svoju Nacionalnu klimatsku procenu, „Uticaj klimatskih promena u Sjedinjenim Državama“, na sajtu Globalchange.gov na kojem građani SAD mogu da prate kako porast temperature utiče na njihovu državu ili region. Novina ove procene jeste u tome što štetu od klimatskih promena ne prikazuje kao neku udaljenu opasnost, već kao tekuću realnost:
„Klimatske promene za koje smo mislili da su stvar daleke budućnosti, nesumnjivo su postale deo sadašnjice… Amerikanci primećuju promene svuda.“
U ovom trenutku, na primer, polovina stanovništva SAD trpi sušu koja je Kaliforniju pogodila teže nego ikada, uz rasprostranjene šumske požare.
Nacionalna klimatska procena nije toliko važna zbog svog sadržaja koliko zbog poruke koju nosi: čini se da će Obamina administracija, makar retorički, konačno ozbiljno shvatiti klimatske promene. To ukazuje na izvestan zaokret. Na samom početku prvog mandata predsednika Obame, zvaničnici administracije okupili su lidere ekološkog pokreta na sastanak gde su rekli da neće pričati o globalnom zagrevanju: fokus grupe su, naime, pokazale da je popularnije pričati o „zelenim poslovima“. I održali su svoje nakazno obećanje: na propalim pregovorima tokom Konferencije o klimatskim promenama u Kopenhagenu 2009. (što je bio najveći fijasko spoljne politike Obamine vlasti) i propalom kongresnom pokušaju naredne godine da se ograniči ugljenik, Bela kuća jedva da je izgovorila reč „klima“.
Više na sajtu Peščanika
.jpg)
