Izvor: Politika, 09.Dec.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaboravljeni grad na periferiji Kragujevca
Zavod za smeštaj odraslih sa mentalnim poremećajima krije sudbine 909 odbačenih ljudi, od kojih se niko, i pored brige zaposlenih, neće vratiti kući
Kragujevac – Priča o Zavodu za smeštaj odraslih duševno obolelih i osoba ometenih u mentalnom razvoju u Malim Pčelicama, na periferiji Kragujevca, ima hiljadu početaka i jedan jedini kraj. Niko od 909 korisnika usluga, što je pomalo neprikladan eufemizam za ljude koji tamo borave godinama, nikada se neće vratiti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kući. Oni su odbačeni od porodice, zaboravljeni od prijatelja, skrajnuti u zapećak društva.
Više od polovine ovih nesretnika, koje je zla kob ili nasleđena genetska mutacija odvojila od normalnog života, nalazi se u Zavodu već više od deset godina, oko 120 nikada nije izašlo iz kruga ustanove, a njih 267 nema uopšte kontakt sa porodicom. Među njima ima i onih koji svoje najbliže nisu videli punih 37 godina, još od osnivanja ustanove, 10. novembra 1972. godine.
Stanari pet paviljona za smeštaj lica sa mentalnim poremećajima su iz cele Srbije, ali ima i onih koji su u Male Pčelice došli iz bivših jugoslovenskih republika, još pre ratova na ovim prostorima. Ni za njih nema nade, kaže u razgovoru za „Politiku" direktorka najveće ustanove ovog tipa na Balkanu neuropsihijatar Suzana Perović.
– Teško je to priznati, pogotovo nama stručnjacima, ali niko od stanara ove ustanove ne može se vratiti životu u zajednici. Društvo ih ne prihvata, porodice su ih odbacile, ponekad iz tako trivijalnog razloga kao što je podela imovine, a radnici matičnih centara za socijalni rad, iz kojih su upućeni ovde, uglavnom nemaju vremena da ih obiđu. Izgleda da je svima lakše bez njih – kaže direktorka Zavoda.
U ovom „malom zaboravljenom gradu", kako Suzana Perović naziva ustanovu na čijem je čelu, odvija se jedan poseban, ali po mnogo čemu normalan život. Među objektima, raspoređenim na nešto manje od 20 hektara, nalazi se velika ekonomija sa prostorom za čuvanje domaćih životinja, kuhinja, prodavnica, biblioteka sa čitaonicom, centar za radnu rehabilitaciju sa četiri radionice, a uskoro će biti otvoren i kafić „Bumbar".
– Iza termina „socijalna inkluzija" kriju se svi naši napori da život ljudi koji ovde borave učinimo podnošljivim, što sličnijim onom koji nazivamo normalnim. Skoro 90 naših stanara radi u tapetarskoj, stolarskoj, krojačkoj i radionici za proizvodnju kartona. Za to primaju platu, a novac, kao i svi mi, troše u prodavnici ili kada ih, uz pratnju stručnih lica, izvedemo u grad, na večeru ili u poslastičarnicu – navodi naša sagovornica.
Reč je, objašnjava direktorka Zavoda, o osobama sa lakšim mentalnim smetnjama. Svi oni su uključeni u rad mnogobrojnih sekcija: muzičke, novinarske, dramske, likovne, folklorne, literarne... Jedan od članova literarne sekcije je i Goran Veljković Brežicki, pesnik i član redakcije zavodskog lista „Naše pravo lice". Kada smo posetili ustanovu, on nam je poklonio svoju najnoviju pesmu, sa molbom da je objavimo.
Na smeštaj u Zavodu u Malim Pčelicama konstantno čeka oko 150 osoba. Nažalost, prema rečima direktorke, mesta u ovoj ustanovi su odavno popunjena, a slobodna se pojavljuju samo onda kada neko od korisnika premine. Posebno je teška situacija u paviljonima u kojima žive stare osobe i lica sa teškim mentalnim poremećajima, navodi naša sagovornica, napominjući da je te objekte potrebno renovirati.
Brane Kartalović
---------------------------------------------------------------
Noć
Noć, u duši tamne senke stežu oko vrata,
negde u daljini odjekuje lavež pasa,
kako je crna i tamna ova noć.
Oči su pune tuge
sve u strahu od smrti,
a jedna ista pesma u beznađu se vrti.
I opet noć.
Pesnik je ostao sam
sa glavom klonulom za praznim kafanskim stolom
svestan praznine i neprozirne tišine.
Noć koja ubija,
noć kojoj u svemiru ne vidim kraj.
Goran Veljković Brežicki
[objavljeno: 10/12/2009]
