Izvor: Politika, 20.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vojvođanski fijaker za engleskog čobanina
Uzgajivači ovaca i koza poslednjih godina ostvaruju dobru saradnju sa kolegama iz sveta
Zemlja Srbija, koja je, između ostalog, čuvena i po tome što jagnje smatra svetom životinjom, pogotovo kada je pečeno i na trpezi, prilično loše se, kažu upućeni, odnosi prema onima koji se bave uzgojem ovaca. Zato je Vladimir Kankaraš Lale, poljoprivrednik i ovčar iz Vrbasa, pre četiri godine odlučio da osnuje udruženje „Bikara”, koje okuplja odgajivače ovaca i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koza iz gradova i sela Vojvodine.
Preduzimljivi Vojvođani su se dobro organizovali, tako da, prema njegovim rečima, udruženje sada broji 150 članova koji uzgajaju nekoliko hiljada ovaca. Došlo je i do međunarodne saradnje, ovčari iz Vrbasa su išli u goste kod kolega iz Velike Britanije, a Vladimir kaže da je razlika između nas i njih, što se državne brige o ovčarima tiče – kao nebo i zemlja.
– U Kentu, gde su boravili naši ovčari, imaju veliki market gde se dovode ovce i odmah se kontaktira sa kupcima. Cena je tačno utvrđena, nema nikakvog cenkanja – objašnjava Vladimir. Što se Srbije tiče, ova grana privrede još je, tvrdi Vladimir, na bazi dogovora, iako je fiskalna kasa odavno postala nezaobilazna čak i pri kupovini čačkalica. Obično veliki proizvođači mesa i mesnih prerađevina daju od 30 do 40 dinara po kilogramu, a cena pada kako raste količina kupljenog mesa.
Udruženi uzgajivači ovaca i koza mnogo su, kaže Vladimir, učinili na internacionalnim vezama. Oduševljeni su Derilom Kinenom sa Novog Zelanda, profesionalnim šišačem ovaca, koji za dva minuta, tvrdi Lale, uspeva da liši ovcu njenog runa, a svoju uslugu naplaćuje od 1 do 1,5 evra po ovci.
– Čovek putuje po svetu i bavi se tim poslom. Bio je u Grčkoj, Španiji, Švedskoj. Kod nas je svratio prvi put na Novosadski sajam pre četiri godine. Obično ostane oko nedelju dana. Mnogo voli pivo, a dobija ga uglavnom za džabe. Imao je dosta predrasuda pre dolaska, ali je brzo shvatio da nismo kauboji, nego sasvim normalni ljudi – objašnjava Vladimir.
U Vrbas je dve godine zaredom svraćao Najdžel Pedi, ovčarski tajkun iz Kenta, u Engleskoj. On poseduje više hiljada ovaca, a gostoprimljivi Vojvođani se, veli Vladimir, uvek potrude oko njega. Svidelo mu se jelo i piće, a uživao je i u vožnji fijakerom po ulicama Vrbasa.
Udruženi ovčari svake godine posećuju sajam u Segedinu i trude se da održe kvalitet i pored niske cene ovčijeg mesa, kaže Vladimir. Organizuju se i tradicionalna takmičenja u brzom šišanju ovaca. Međutim, Vladimir nije zadovoljan ni cenom vune. Kaže da košta 25 dinara po kilogramu, što je malo, a potražnja je vremenom opala i zbog sintetičkih materijala koji su preplavili domaće tržište.
– Mi smo u prednosti u odnosu na Engleze, oni nemaju detelinu, kukuruz i ječam da hrane ovce, ali zato im država mnogo više pomaže – ističe Vladimir.
Udruženje, inače jedno od desetak ove vrste u Vojvodini, radi i na usavršavanju znanja i oplemenjivanju rasa ovaca i sarađuje sa naučnim ustanovama koje se bave ovom problematikom. Imaju vremena i za zabavu, pa su tako krajem marta bili u provodu na ovčarskim danima u Banatu, u selu Sakule. Vladimir Kankaraš kaže da za njega nema odmora. Preko dana je na njivi, pogotovo u ovo doba godine, kada je setva suncokreta, soje i kukuruza. Sinovi Vukašin (25) i Ilija (22) brinu se i o internet sajtu www.bikara.org, gde ovčari i kozari mogu da se informišu o aktuelnim dešavanjima u udruženju. Za vredne ljude uvek ima posla. A za Vrbas i okolinu, i ekskluzivnih lokalnih specijaliteta poput jarećeg kulena, ovčije džepenice (vrsta kobasice) i crnogorske torte, nekog čuda spravljenog od iznutrica. Reklo bi se, pravi raj za „jagnjeće brigade”, još jednu tekovinu naše zemlje, i novinare koji se bave istraživačkim radom u oblasti prekomerne ishrane.
Stanko Stamenković
[objavljeno: 21.04.2008]
