Izvor: Blic, 25.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlastoljublje iznad Ustava i države
Vlastoljublje iznad Ustava i države
BEOGRAD Nedavno je (11.4.2000.) Narodna skupština Srbije donela Zakon o izboru saveznih poslanika u Veću republika Savezne skupštine koji je izazvao vrlo oštro pravne i političke kritike. Sam po sebi, ovaj zakon je nesporan u tom smislu što republike po Ustavu SRJ (čl. 81) samostalno, svojim zakonom uređuju izbor i prestanak mandata poslanika u Veću republika.
Koristeći to ustavno pravo, Srbija je 1993. donela Zakon >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kojim je uvela većinski izborni sistem za ovo veće i celu republičku delegaciju (20 poslanika) izabrala iz sastava skupštine većine (socijalisti i radikali). Zatim je vođen spor o njegovoj ustavnosti pred Saveznim ustavnim sudom, koji je 1994. godine doneo odluku da je ovaj zakon u celini u skladu sa Ustavom SRJ, sa obrazloženjem da je 'izbor saveznih poslanika u Veću republika stvar zakonodavne politike republika članica'. Ali, kad je Skupština Crne Gore 1998. godine donela istovetan zakon kao i Srbija i na osnovu njega (kao i Srbija) izabrala celu delegaciju u Veću republika iz sastava pobedničke koalicije tj. skupštinske većine, vladajuća Miloševićeva koalicija u federaciji je sprečila verifikaciju poslaničkih mandata legalno izabrane delegacije Crne Gore u Veću republika. Razlog je bio vrlo providan: u ovoj delegaciji nije bilo predstavnika Bulatovićeve, manjinske i opozicione partije. Odmah zatim je pokrenut spor pred Saveznim ustavnim sudom zbog navodne neustavnosti crnogorskog zakona. Uskoro je usledio nezapamćen i skandalozan pravni i sudski presedan: Savezni ustavni sud je po kratkom postupku (sa jednim glasom protiv) odlučio da je crnogorski zakon suprotan Ustavu SRJ. Time je pogazio ne samo svoju raniju punovažnu odluku o istom ustavno-pravnom pitanju, već i sam Ustav SRJ. Ujedno je, ne prvi put, pogazio i ustavno načelo o sudskoj nezavisnosti i postao poslušni izvršilac političkog naloga Miloševićevog režima. A da se 'Vlasi ne sete', odmah je po sopstvenoj inicijativi pokrenuo i postupak za ponovnu ocenu ustavnosti srpskog zakona, što je u ustavno-sudskoj praksi nezapamćeno i nedopustivo. Naravno, Savezni ustavni sud je doneo naručenu odluku (opet uz jedan glas protiv) da je srpski zakon sada suprotan Ustavu SRJ!
Rezultat takvih političkih i pravnih 'igara bez granica' je nedavno doneti srpski zakon. Kad se radi o samom zakonu, on ima nekoliko bitnih rešenja koja su neustavna i suprotna su opšteprihvaćenim pravnim i izbornim standardima, principima narodnog predstavništva odnosno parlamentarizma.
Reč je, pre svega, o odredbi da 'predsednik Narodne skupštine utvrđuje broj poslanika u Veću republika koji se biraju iz reda pojedinih poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini'. Ako je već reč o čistom proporcionalnom izbornom sistemu, tj. srazmernom učešću svake parlamentarne partije u Veću republika, postoje egzaktni matematički izborni metodi određivanja procenta njihovog učešća u kvoti od 20 poslanika u ovom veću. To je moralo biti zakonom precizno utvrđeno. Umesto toga, raspodelu poslaničkih mandata vršiće pojedinac, i to onaj koji je proteklih godina u više navrata, pa i ovih dana, studente i građane Srbije nazivao fašistima i bagrom, samo zato što javno protestuju protiv jedne neodgovorne i po Srbiju tragične vlasti, čiji je on visoki predstavnik.
Drugi pravni 'specijalitet' ovoga zakona je odredba da se lišavaju poslaničkih mandata u Veću republika one parlamentarne partije koje ne predlože svoje kandidate ili ako većina njihove poslaničke grupe ne dođe u Narodnu skupštinu na dan izbora, s tim što se njihovi mandati srazmerno pridodaju ostalim poslaničkim grupama. Time vladajuća koalicija protivustavno suspenduje i prekraja izbornu volju građana i prisvaja tuđe poslaničke mandate, jer od proklamovanog proporcionalnog izbornog sistema faktički stvara većinski. A, valjda je dovoljan razlog bojkota takvih izbora zakonska odredba da sam predsednik Narodne skupštine odlučuje o raspodeli mandata, bez prava žalbe na njegovu odluku.
Treće, žalba na odluku Komisije Narodne skupštine za sprovođenje izbora za Veće republika, može se izjaviti Vrhovnom sudu Srbije, s tim što odluka ovoga suda automatski postaje pravosnažna i na nju se ne mogu uložiti vanredna pravna sredstva. Time se grubo krši savezni Zakon o upravnim sporovima, za koji se kaže da se (shodno) primenjuje, kao i princip dvostepenosti sudskog postupka odnosno upotrebe vanrednih pravnih lekova. Ovo je utoliko veća neustavnost što se radi o zaštiti osnovnog političkog prava garantovanog ustavom.
Novi srpski zakon, kao i presude Saveznog ustavnog suda, imaju specijalnu političku svrhu zbog koje su i doneti. Prva je da se donošenjem ovoga zakona pokaže srpskoj i jugoslovenskoj javnosti da Srbija, za razliku od Crne Gore, poštuje odluke Saveznog ustavnog suda, a time i Ustav SRJ, čime izražava potpunu lojalnost saveznoj državi. Uzgred, reč je o istom srpskom režimu koji, uprkos ustavnoj obavezi, ni posle punih osam godina nije uskladio Ustav Srbije sa Ustavom SRJ, iako je sa njim u sukobu u pogledu brojnih i bitnih odredbi.
Drugi politički cilj ovoga zakona je da se posle najave SPO da njegovi poslanici neće učestvovati u radu Narodne skupštine i Savezne skupštine, dok se ne rasvetli ubistvo njegovih funkcionera, celokupni sastav Veća republika popuni isključivo poslanicima srpske vladajuće trojne koalicije (SPS, SRS, JUL) i tako uspostavi njena puna kontrola nad radom ovoga veća Savezne skupštine. Time se, naravno, ne može obezbediti legalitet ovoga veća, tim pre što njegovu drugu polovinu ne čine legalno izabrani poslanici u Skupštini Crne Gore, već grupa građana, bivših poslanika SNP, čiji je poslanički mandat istekao 31. maja 1998. godine.
Treći cilj je da se, posle sprovedenih izbora u Srbiji za Veće građana (jesen 2000.), dodatno potvrdi lojalnost Srbije federaciji. Naime, skoro je sigurno da ti izbori neće biti sprovedeni u Crnoj Gori, jer ona, s razlogom, od maja 1998. ne priznaje odluke nelegalnih saveznih organa Savezne vlade i Veća republika, a time ni Savezne skupštine u celini.
Posle toga, treba očekivati pojačani političko-propagandni i ekonomski rat protiv crnogorskog državnog rukovodstva kao, navodno, separatističkog i antijugoslovenskog, s ciljem da se u Crnoj Gori potpali fitilj najopasnijeg unutrašnjeg građanskog sukoba.
Najzad, poništavanjem dosadašnjeg srpskog zakona automatski je poništen i legalitet Veća republika u protekle dve godine, a time i svih zakona koji su u to vreme doneti u ovom veću, uključujući i izbor Savezne vlade, ratne propise iz 1999., kao i sve ratifikovane sporazume o pristanku na uvođenje međunarodnog protektorata nad Kosovom i sl. To je još jedan doprinos vladajućeg srpskog režima razgradnji ustavno-pravnog sistema Jugoslavije. Inspiracija za to nalazi se u neizmernom vlastoljublju i čvrstoj nameri režima da očuva vlast i izbegne ličnu odgovornost po svaku cenu. A ta cena je za Srbiju i SRJ, a i za njih, svakog dana sve veća i opasnija.
