Izvor: Politika, 12.Jun.2015, 08:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Srbiji neispravan svaki drugi vodovod
Najgore je u Vojvodini gde od 42 gradska vodovoda standarde ispunjava jedva sedam. – Od vodozahvata ispravna svega trećina
Ni najveći optimista ne bi pre polupunu nego polupraznu čašu mogao videti u tome što gotovo polovina gradskih vodovoda u Srbiji – nije u stanju da isporuči ispravnu vodu za piće. Od 155 gradskih vodovoda kontrolisanih prošle godine, čak 68, odnosno bezmalo 44 odsto, odskače ili od fizičko-hemijskog ili od mikrobiološkog standarda, ili od obe >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << norme istovremeno.
Stručnjacima iz Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut” služi na čast što su prošle godine ispitali i dvostruko više gradskih i seoskih vodovoda i bunara nego 2013. One koji se o kvalitetu česmovače staraju utoliko više optužuje što je udeo neispravnih vodovoda ostao praktično isti, pa se čak i malo povećao – van dozvoljenih vrednosti su u ovoj rundi kontrole bila dva gradska sistema za vodu više nego prethodni put, konstatuje se u izveštaju „Batuta”.
Oblast koja se lošom česmovačom neslavno isticala i pre pančevačke afere, Vojvodina, ima ubedljivo najgore rezultate. Od 42 vojvođanska gradska vodovoda, ispravno je jedva sedam. Gotovo polovina je odstupila i od mikrobioloških i od fizičko-hemijskih granica.
Centralna Srbija koliko-toliko spasava prosek. U njoj je je van prihvatljivih parametara trećina vodovoda, što u poređenju sa severom zemlje još deluje i kao pristojan rezultat. Relativno zadovoljstvo kvare zasebni primeri, poput zlatiborskog kraja, gde je od jedanaest gradskih vodovoda ispravan samo jedan.
Ali, i onaj ko živi u nekom od delova Srbije gde vodovodi u načelu solidno funkcionišu bio bi lakoveran ako bi mirne duše ispijao gutljaje iz česme. U ispravne vodovode se računaju i svi koji nisu imali više od pet odsto mikrobiološki neispravnih uzoraka, odnosno oni koji barem nisu premašili 20 procenata fizičko-hemijski neispravnih uzoraka.
Drugim rečima, ni tu se ne garantuje da je baš svaka čaša apsolutno zdrava. U svakom slučaju, ispada da je pametnije, uz nadu da ćemo tako zaobići baš onaj gotovo neizbežni nezdrav gutljaj, od svake čaše odliti malo, za dušu – srpskim vodama koje nisu još umrle ali ih valja spasavati što pre.
O tome svedoči drugi izveštaj „Batuta”, koji otkriva da bismo pouzdanošću srpskih fabrika za vodu još mogli i da budemo zadovoljni kada se pogleda kakav je kvalitet tečnosti koja im dospeva na obradu.
Od 287 basena u Srbiji iz kojih se voda ispumpava za prerađivanje i prosleđivanje u česme, ispravna su 2013. godine, poslednje za koju je „Batut” sistematizovao podatke, bila svega 92 – tek oko trećine. Po jedna petina zahvata je prekoračila fizičko-hemijske i mikrobiološke standarde. Bezmalo trećina je neispravna po oba parametra.
Šta se sve kovitla basenima za vodosnabdevanje najbolje ilustruje slučaj jezera Vrutci kod Užica, koje je bilo proglašeno nebezbednim za upotrebu zbog bujanja algi. Ali, ispumpavanje vode iz njega nije bilo obustavljeno kada je Agencija za zaštitu životne sredine 2012. godine ustanovila da su Vrutci zagađeni kadmijumom i živom, koje stručnjaci zavode kao „prioritetne hazardne supstance”, koje su „u visokim koncentracijama akutno toksične, ali i niže koncentracije tokom dugog perioda izlaganja mogu imati pritajene efekte”, kako je navedeno u tadašnjem izveštaju agencije.
Barem da je problematična bila jedino užička akumulacija, ali teških metala je iste godine bilo na 38 od 99 mernih mesta. U Ibru kod Raške je, primera radi, živa tada četvorostruko nadmašila dozvoljene vrednosti.
Istina, sistemi za prečišćavanje u srpskim vodovodima generalno su opremljeni tehnologijom za filtriranje takvih zagađivača – što znači da nije poznato koliko su oni zaista funkcionalni. Kod nas se u vodovode investira tri evra po stanovniku, dok je u Evropi prosek 70 evra, pa zato u nekim delovima zemlje nema ni dovoljno osnovne tečnosti za piće, o kvarovima u vodovodima da se i ne govori.
Sreća je i što većina neispravnih vodovoda, odnosno pojedinačnih uzoraka, nije zasićena supstancama opasnim po zdravlje, precizira se u jednom od izveštaja „Batuta”. Mahom je reč o aerobnim mezofilnim bakterijama, nitritima i drugim zagađivačima od kojih nema posledica osim što vodi menjaju boju, miris i ukus. Ali, osim što se tu vrzma i ešerihija koli, doduše u ne više od 1,5 odsto uzoraka, nađene su u manjem broju i toksične i kancerogene materije.
U redovnim kontrolama vodovoda, nažalost, čak se ni ne ispituju svi toksini i kancerogeni, ali to je zato što ih je toliko mnogo da sve njih ne mogu da prate ni u razvijenim zemljama. Parametri koje nadzire „Batut” isti su kao oni na koje motre i stručne kuće u Evropskoj uniji.
I kod njih i kod nas analize zaobilaze i podatke o bolestima nastalim zbog hemijske kontaminacije vode. Za takve bolesti je teško odrediti šta je za njih odgovorno jer postoji više od jednog potencijalnog uzroka, od kojih se neki uopšte ne pojavljuju u vodi za piće. Do tih bolesti, zapravo, najčešće dovodi sadejstvo nekoliko uzroka koji se kumuliraju tokom dužeg vremena.
