Izvor: Blic, 30.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Titove poslednje reči niko nije čuo
Titove poslednje reči niko nije čuo
'Hrana se za Tita, dok je mogao jesti, kuvala u kuhinji dvorca Brdo i svakodnevno vozila u Klinički centar, a iz te se kuhinje opskrbljivao i Titov liječnički konzilij', kazuje Jožef Oseli (56), Titiov kuvar čiju ispovest prenosimo iz zagrebačkog 'Večernjeg lista'.
Nakon dvogodišnjeg školovanja u hotelijerskoj školi, gde je upoznao svoju buduću suprugu Metku, Jožef je sa suprugom prešao na rad u protokol dvorca, a povremeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su odlazili i na Brione.
'Metki je tada bilo 20, a meni 23 godine. Predstavili su nas Titu i bili smo primljeni na posao. Nisu nam povjerili samo posluživanje Titova objeda ili večere nego i brigu za sve njegove najviše državničke i političke goste, državnike, careve, kraljice i kraljeve', prisetio se Oseli. Osim Tita, dvorio je, kaže, 39 stranih državnika.
Voleo je kaubojce
A s obzirom na poslove koje je radio za Tita, najtačnije bi, kaže Oseli, bilo nazvati ga batlerom, šefom posluge ili osobom odgovornom za celokupnu kuvarsku ekipu, poslugu, jelovnike, hranu, piće, raspored darova... Predsednika je, kaže, uveče upoznavao i sa izborom filmova koje može gledati. A Tito je voleo kaubojske, kriminalističke, komedije i savremene filmove.
'Supruga Metka i ja uz Tita smo bili sve do njegove smrti i njegova posljednjeg putovanja u Beograd. Čak smo i ‘Plavi vlak’ na tom putu posljednji put opskrbili hranom i pićem. Bili smo tamo sve do kraja pogreba i potom se vratili kući. Nikakve zabilješke nisam vodio, ali se svega jako dobro sjećam', ispričao je Jožef Oseli u ambijentu ljubljanskog hotela 'Lev', u kom je sada šef kuhinje.
Posebno su mu živa sećanja na poslednja četiri meseca Titovog života u ljubljanskom Kliničkom centru. Na Oselijev zahtev hrana za Tita i njegov lekarski konzilijum pripremala se u kuhinji protokolarnog objekta Brdo i svakodnevno vozila u Ljubljanu. Priznaje da je Klinički centar tada bio vrhunska bolnica, ali sanitarno-tehnički uslovi njene kuhinje nisu odgovarali zahtevima i nivou koji je bio potreban da se u datom trenutku zadovolje predsednikove potrebe. Kompromis s Debejkijem
Jožef Oseli se seća i Titovog odlaska u Klinički centar, te njegovih prvih razgovora sa američkim lekarom Majklom Debejkijem i hirurškom ekipom koja mu je u dvorcu na Brdu predlagala amputaciju noge. Tito se s tim nikako nije mogao pomiriti. Po njegovoj želji postignut je kompromis. Najpre je urađena transplantacija krvnih sudova. Debejki je bio zadovoljan ishodom operacije, ali je za konačan rezultat odlučujuća bila pacijentova starost. Nakon toga je ponovno predložena amputacija noge i predsednik je dva-tri dana o tome razmišljao dok nije doneo konačnu odluku.
'Kad je posle operacije već bio u stanju da ga moja supruga Metka može hraniti na bolesničkom krevetu, Tito je stalno zapitkivao kada će se vratiti na Brdo. Vidjelo se da se brzo oporavlja. U njegovu apartmanu u dvorcu Brdo već se počelo raditi na pripremama za nove uvjete, ali je šef konzilija dr Bogdan Brecelj tražio da se još malo pričeka', ispričao je Oseli.
Seća se da su, na dan kada je trebalo da počnu pripreme za Titov odlazak iz bolnice, nastupili problemi s bubrezima. Stanje je počelo da se pogoršava i Tito je pao u komu... U dvorac se više nije vratio. Proneo se glas da je Oseli bio među retkima koji su čuli Titove poslednje reči. Šta je hteo da kaže?
'Nisu to bile baš riječi. Predsjednik se u jednom trenutku probudio iz duboke kome. U sobi je tada bio jedan liječnik s medicinskom sestrom. Vidjeli su da je Tito htio nešto reći, ali je bio bez zubne proteze i nitko nije mogao ništa razumjeti. Izgovorio je pet-šest, možda sedam nerazumljivih riječi. Liječnik i sestra su kazali da se predsjednik probudio iz kome i da je nešto htio reći, ali da ga nisu razumjeli. Ponovno je pao u komu, a dva-tri sata nakon toga otkazalo mu je srce. Smrt je nastupila točno tada kad je i službeno objavljeno. To je puna istina, a sve su ostalo izmišljotine', tvrdi Oseli.
