Izvor: Politika, 08.Apr.2010, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pijani mladići, pripiti kondukter i nezaštićeni putnici
U vozu na pruzi Beograd–Bar niko nije mario za krađu telefona, kartica, sendviča, piva, majica, šminke…
Utrkuju se putnici na Železničkoj stanici u Podgorici da, mimo svakog reda, jedan preko drugog uđu u voz za Beograd, kako bi zauzeli mesto jer se dešavalo da jedno bude prodato i po dva puta. Uđoše i najsporiji, a unutra ustajali miris starog vagona, kuvanih jaja, alkohola i iznošenih čarapa putnika koji su već uspeli da se izuju i zavale na uzane dušeke... >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Još se ni lokomotiva nije začula, a neki već negoduju. „Upali svetlo, ugasi svetlo!” „Pusti me da spavam”... „Što kukaš, bakuto”... „Ne puši u kupeu i zatvori prozor, hladno mi je!” „Otvori prozor, zagušljivo je, i ne prolivaj pivo po hodniku!”
U tesnom mračnom kupeu sa šest uzanih dušeka, u koji je moguće ući jedino iz profila, dvojica „cimera”, sa nepunih 36 godina skupa, „cirkaju” po limenku piva i „zagrevaju” se provocirajući stariju ženu koja je pokušavala da spava te noći između 6. i 7. aprila. Ženski glas iz susednog kupea uporno doziva konduktera nadajući se da će on oterati pijanog mladića iz njenog kreveta, rekordera u psovanju. Pojavljuje se domaćin spavaćeg vagona, u ništa više trezvenom stanju nego problematični „uljez” i uspeva da ga istera, ali samo do hodnika gde se veseli dečko upoznaje sa ostalim ljubiteljima kapljice. Dok „cugaju” pivo, „uljez” će jednom od cimera: „Ja tebe znam! Družio si se sa onim mafijašima!”
„E, družio, gledaj”, iskezi mu se on u lice. „Jednim udarcem mi je jedan od njih polomio osam zuba i pomerio vilicu za dva santimetra... Svaka mu čast! Sa zemljom me sastavio, 20 dana sam bio u bolnici. Koja snaga, brate...” likuje cimer i nateže već praznu limenku.
„A ti ne znaš ko sam ja”, uvređeno će „uljez”. „Pa ja sam se družio sa Krckom, Jaretom, Bolidom, a i sa Pajserom dok ga nisu „skembali” u osamnaestoj. Šta sam ja sve radio u životu dok si ti nošu gurao”, ponosno odbrusi „uljez”.
„Ja klinac? Pijem od jutros, slavim brate, slavim! Dobio sam samo mesec dana zatvora, a očekivao sam pola godine, pa se veselim... Malo sam premlatio taksistu po lobanji. Ha-ha-ha! Htela bitanga, kralju moj, da me zakine za četiri evra. Do’vatim ga pajserom, da ne povredim ruke. Ne mogu šakama da se obračunavam”, objašnjava „cimer”.
„E, neka si, sramota, kakvog sveta ima, ljudi moji...” vrti „uljez” glavom dok drugi „cimer” smara jednu devojku.
Odjednom se izgubiše, a saputnicima u kupeu je laknulo. Isključili svetlo u pokušaju da zadremaju. Taman ih uhvatio san kad čuju da neko pretura po torbama. Trgnu se žena, upali svetlo, a usred kupea nepoznati pijani mladić. Na pitanje šta će tu, on promumla nerazgovetno i izađe. Upadoše i raspevani „cimeri”. Primetili su da im nema zaliha piva, a ni sendviča sa pršutom. Psuju, prete i odoše u potragu za sumnjivim „uljezom” koji je samo nekoliko minuta pre pokušao da im proda telefon. Kada su ga našli, osim piva i sendviča, istresli su mu i nekoliko telefona i desetine telefonskih kartica, majice, šalove, šminku i još štošta... Ubrzo je vozom koji je truckao prugom Beograd–Bar odjekivala vika: „Vrati mi telefon! Ljudi, ukrao mi 20 evra. On je meni prodao telefon za pet evra. Kako da nađem moju karticu u ovoj gomili...”
Besni ljudi navalili da ga tuku! Stade voz, graja sve glasnija, a „uljez” ne prestaje da se smeje. Samo povremeno izusti: „Ljudi, vratio sam vam sve što sam zaplenio! Šta hoćete više od mene? Al’ ste vi ludi! Ma, gde mi je pivo!”
Doseti se neko i konduktera. Ali, domaćin se drži za glavu i kuka: „Ljudi, pomagajte, ukrao mi telefon!”
„Zovite policiju, ovo je ludnica kad onoga ko nas čuva pokrada ispred nosa!”, zapomažu žene.
U opštoj gunguli jedna putnica kupea uredno leži na krevetu i glasno razmišlja: „Gde sam mogla da potrošim tri hiljade dinara, koliko sam dala za ovu ekskurziju u jednom pravcu. Ni mira ni sigurnosti, a voz usred šume! Ne zna se ko plaća, ali se zna da su svi pijani – i putnici i kondukter i lopov.”
„Mogao je da nas zakolje ko kokoške na spavanju. Ova dvojica što su se sa lopovom ortačili, baš su u mom kupeu. Možeš ’kalašnjikov’ uneti pod ruku, niko te neće pogledati, još će ga pijani kondukter pridržati dok uđeš u voz. On domaćin! Kakav domaćin, uze mi 20 evra i ode. Nisam imala kartu, platila sam je njemu, na ruke. Ne zna se ko je ovde veći lopov! Kad sam se požalila na buku, kondukter kaže – kako to da očekujem red u vozu kada ga ni u državi nema. Ućutah”, frknu baka i položi tašnu pod glavu.
Vratiše se i pijani „cimeri”. Javljaju putnicima da policija nije privela lopova. Ne mogu mu ništa, kažu. Ono što su našli kod njega ne vredi 15.000 dinara, pa su ga vratili u voz.
„Bože...” ciknu ostarela žena!
„Samo mirno, bakuta, i neće biti problema. Nemoj mnogo da zanovetaš, inače skačem ko na taksistu. Godine ne gledam”, „našali” se „cimer” i zaspa.
Putnici su pokušavali da dremnu. Sa misli mi nije silazila bakina rečenica: „Sve su nam mogli potamaniti na spavanju...”
Trucka se voz. Oni koji su na „mufte” ušli ubacivši koji dinar kondukterima u džep, pevaju u hodniku.. Više ljudi ispred kupea nego u njima. Nema mesta noga da se spusti.
„Samo da ugledam Beograd, u voz nikada više”, ponavlja jedna devojka sama za sebe u tom metežu.
„Pa za šest hiljada dinara, koliko si dala za kartu u dva pravca, mogla si da odeš pet dana u Prag. Da te voze do tamo novim autobusom, dok zavaljena u kožno sedište gledaš te-ve. Ovako ti uzmu pare, a ti treba da sediš na prtljagu sa torbom u krilu, držeći zubima novčanik, širom otvorih očiju i na leđima”, glasio je komentar putnika koji je čučao na torbi nedaleko od toaleta zahvaljujući zori što je svanula i dovela ih na stanicu u Beogradu.
Ljiljana Perović
[objavljeno: 09/04/2010]
