Izvor: Politika, 23.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manastirska "Kuća živih", poslednja nada za narkomane
Novi Sad – Osim novosadskog udruženja "Raskršće", u nemedicinskoj borbi protiv bolesti narkomanije, od kojih je najteža heroinska zavisnost, na području Vojvodine, najdalje je otišla Eparhija bačka. Bratstvo manastira Kovilj godinama pruža utočište mladima koji traže pomoć da bi se izvukli iz pakla u koji su zapali. Monasi na čelu sa vladikom jagarskim dr Porfirijem prihvataju ih otvorena srca i hrabre na putu izbavljenja. Pre više od tri godine vladika Porfirije blagoslovio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je otvaranje centra "Kuća živih" u Čeneju, nadomak manastira.
U ovoj kući četrdesetak mladića, odvikavajući se od droge, živi i radi pod nadzorom sveštenika, ali i drugih stručnih lica.
– Ova zajednica prvi je veći centar koji je formirala Srpska pravoslavna crkva. Članovi zajednice ovde borave neprekidno od jedne do tri godine, obavljajući različite poslove i druge aktivnosti. Postoji vreme za molitvu, pošto je naš rad sa ovim ljudima zasnovan prvenstveno na učenju crkve. Ukazujemo im na smisao postojanja, da je život radost, da ljubav postoji i da uvek postoji neko ko ih ovakve kakvi jesu voli, a to je Bog– ispričao je za "Politiku" domaćin u ovoj zajednici, sabrat manastira Kovilj, otac Jelisej.
Kompletan program odvikavanja koji se ovde realizuje prošlo je više desetina mladića i svi su izlečeni od zavisnosti.
– Kada su dolazili tvrdili su da su prethodno sve pokušali da se "skinu" sa opijata, pa – ako je to tako – ispada da im je naš manastir poslednja nada. Zato smo osmislili nekoliko etapa u čitavom projektu, koje traju nekoliko meseci i prethode njihovom useljenju u čenejski centar. U tome nam pomažu dr Branka Bjelica, iz Novog Sada, i profesor Branislav Pantić iz Vojnomedicinske akademije. Potom ih polako uvodimo u život u zajednici, tako što jednom nedeljno dolaze da rade, a kada tu etapu uspešno prođu, sledi useljenje u zajednicu. Značajnu pomoć imamo i od onih koji su prošli ili znaju kako funkcionišu slične zajednice koje deluju pod okriljem Rimokatoličke i Protestantske crkve – nastavlja Jelisej i dodaje da je iz ove zajednice moguć izlazak samo uz blagoslov. U zajednici su se našli ljudi iz različitih krajeva. Dobar glas daleko se čuje, pa se tako javljaju ljudi iz čitave Evrope, Amerike i Australije.
Ovaj problem, misle koviljski monasi, ne može se rešavati samo lekovima. Jer, kako ističe vladika Porfirije, iguman manastira, zavisnicima je potrebno pružiti nešto više pošto njihov problem nije hemijske već duhovne prirode.
– Mi u manastiru pokušavamo da im pružimo ono elementarno, da razumemo njihove muke i ono što ih je dovelo do toga da potraže utehu u drogama i u bekstvu od realnosti. Onda im pomažemo da pronađu smisao postojanja kako bi imali motivaciju da se bore sa svojim problemima – kaže vladika Porfirije.
Psihijatar dr Branka Bjelica smatra da "metadon" ne leči i da predstavlja nadoknadu opijata izražavajući sumnju u socijalizaciju ličnosti koja se "navuče" na ovaj sintetički opijat.
Mnogi aktivisti u ovoj zajednici, saznajemo iz razgovora sa njima, i sami su prošli kroz pakao droge. Posle rehabilitacije osposobili su se da na najbolji način priđu i pomognu oboleloj osobi. Mada se mnogi stide i ustežu da pričaju o tome, jedan mladić, iz Sarajeva, kaže da je pre dolaska u manastir bio "na dnu najcrnjeg pakla".
– Za desetak godina, koliko sam bio zavisnik, prošao sam sve terapije, bolnice, metadonske centre i druge ustanove, ali ništa mi nije pomoglo. Uništio sam porodicu, izgubio prijatelje. Ovde sam došao i uz rad, red i disciplinu već drugu godinu odupirem se zlu koje me je spopalo – kaže nam tridesetogodišnjak Vladimir Filipović insistirajući da mu se objavi ime kako bi, kako veli, "podstakao i druge osobe koje se leče da izdrže, a one koje zbog stida oklevaju, konačno da krenu putem spasenja".
[objavljeno: ]
