Izvor: Politika, 01.Sep.2012, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Laf sa Zereka koji je zaboravio da ostari
Poslednji pozdrav Dragoljubu (Draganu) Vasoviću Vasketu (1947–2012)
Život je ono što prođe dok mi radimo nešto drugo, šalio se Vaske na svoj dorćolski način. Pamtio je i smišljao izreke, anegdote, zgode i štosove kao malo ko.
Prošlog vikenda, smrt ga je podmuklo sačekala u zasedi: posle trodnevne borbe, umro je od posledica moždanog udara, u 66. godini. Dragoljub (Dragan) Vasović Vaske ostaće upamćen i kao laf s beogradskog Zereka koji je zaboravio da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ostari.
Dorćolski mangupi, kučkari i golubari su ga obožavali, a mlađe generacije su ga znale po čuvenju – kao legendarnog šmekera iz kraja. Bio je šarmer po prirodi i po opredeljenju. Umeo je s ljudima. Za svakoga je imao vedar osmeh i lepu reč, posebno za dame.
Često je odlazio u Beč, ali je skoro ceo život proveo na Dorćolu, u Zmaja od Noćaja, tik uz nekadašnji „Komunalac” (nešto između dobre kafane, vesele krčme i kultnog bircuza), na čijem mestu se odavno nalazi nekakav butik. Vaske je voleo da sedi i u „Brankovini”, danas jedinoj preostaloj kafani na Zereku, između luksuznog „Aerokluba” i pomodnog „Central-parka”.
Zerekom se, inače, nekad zvala Ulica kralja Petra od raskršća sa Uzun-Mirkovom pa naniže sve do Dušanove, gde su nekada Turci bundžijama odsecali glave. Pre osam godina preselio se na donji Dorćol, u Skenderbegovu, s pogledom na šareno dvorište Prve beogradske gimnazije, ali mu je srce ostalo gore, na Zereku, gde se do juče penjao sa svojim psom Kikom.
„Stalno sam se trudio da budem tako dobar kao što moj Kiko misli da jesam”, izmotavao se Vaske i tvrdio da su psi neka naša veza s rajem. Psi su najčudesnija bića koja pružaju bezuslovnu ljubav, smatrao je Kikov gazda sa Zereka.
Kiko je, inače, devetogodišnji žuti labrador. On je, kao i svi pripadnici ove pasmine, snažan, odan i simpatičan pas sa oštrim njuhom, izvrstan plivač, sjajan aporter i veseli igrač. Često ima produhovljen izraz na njušci kao da se smeje.
Vaske je ceo radni vek proveo u „Jugobanci”: bio je specijalista za kredite, baš kao i za tenis. Bio je levak i imao je ubitačno spinovan forhend. Tenisom je odavno inficirao i kćerku Andreu, koju je obožavao.
„Kod forhenda nema kalkulacije, lopta mora da se dobro udari”, savetovao je: „Ako je guraš, gubiš poene. Znači, udari je jako – najjače”. Vaske je ustanovio da svaki put kada Nole ili Rafa forhendom raspale žutu lopticu ona ispušta vapaj „auh”.
Vasketova ljubav Suzi imala je privilegiju da s njim živi punih pedeset godina: zagledali su se još kao deca na jednom letovanju u Makarskoj (ona 14, a on 16 godina). Od tada do danas prošlo je pola veka ljubavi i razgovora, prepirki i ispovesti, životnih zapleta, dostojnih kakvog filmskog scenarija – što će, naravno, ostati tajna ove skladne veze Nemice i Srbina.
Latini kažu da je u vinu istina, a mi Dorćolci da je u pivu sudbina – mutna, gorka i omamljujuća, pričao je Vaske, dok je ispijao „amstele”. U restoranskoj bašti „Malog Kalemegdana”, odmah iza „Cvijete Zuzorić”, kao da još odzvanja njegov zvonki smeh.
Vaske je bio originalni šmeker bez pardona, a to je nešto što se ne uči nego se dobija rođenjem (rodila majka, kažu). Takvi tipovi dobro uspevaju na Dorćolu. Vasketu se to videlo na kilometar.
Posle njegovog odlaska ostala je ona neizbrisiva kalemegdanska slika čoveka i psa kako spokojno i srećno sede na klupi, međusobno vezani bez povoca.
Ako psi nisu u raju, onda hoću da idem upravo tamo gde su oni otišli, rekao bi danas Vaske, uz šeretski osmeh, pokoj mu duši.
Putuj, dorćolska legendo.
Petar Mićković
objavljeno: 02.09.2012.
.jpg)
