Izvor: Vostok.rs, 02.Nov.2013, 10:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kompjuterske igre: borba za istorijsku istinu
02.11.2013. -
Zanimanje za kompjuterske igre smanjuje prag bola i uliva bezosećajnost prema bližnjima. Rezultat zajedničkog istraživanja nemačkih i australijskih naučnika je potvrdio: virtualna realnost nije šala, kod zakletih gejmera ona se sve više prepliće sa pravom realnošću. Podaci su tim pre uznemiravajući ako se uzme u obzir da su se vido-igre od nevinih zabava pretvorile uposlednje vreme u snažno oruđe propagande.
U SAD svaki čas nekakav učenik ili student >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << uzima da uvodi red metodama naučenim prema pucačkim igrama. Ne stoji bolje stvar ni u Evropi: setimo se Norvežanina Brejvika za kojeg je omiljena pucačka igra Modern Warfare 2 postala virtualni trenažer.
Industrija zabave u poslednjim decenijama uspela je bitno da smanji prag emocionalne osetljivosti publike. Što duže igraš, to se više stapaš sa svojim herojem avatarom. Na kraju krajeva, to više nije neki američki marinac Smit, već ti sam ubadaš, pucaš, dižeš u vazduh, ističe ekspert Moskovske službe za psihološku pomoć Svetlana Uspenska.
- Kada čovek, posebno dete, igra kompjuterske igre, on se udubljuje u tu ideju. Virtualni prostor postaje deo njegovog unuštrašnjeg prostora. Ako mi u tu igru položimo partiotizam, to je jedno, ali ako položimo propagandu nasilja, žestokog obraćanja prema bližnjima, to je drugo. Pucačke igre su još i oruđe propagande među generacijom koja raste. Pojavljuje se sve više „remek-dela“ vodećih razrađivača, koja predstavljaju u nepovoljnom svetu kako savremenu Rusiju, tako i Crvenu armiju u doba Drugog svetskog rata. Dovoljno je setiti se igre Battleefield: Bad Company koja je podigla mnogo buke.
Mada eksperti industrije igara ne vide u tome posebnu opasnost. Jednostavno u Rusiji se proizvodi mnogo manje igara, smatra izvršni direkotr profilne korporacije GURU Andrej Mihajljuk.
- To se tiče ne samo igara, već i filmova i knjiga. Istorijski je tako ispalo da od doba hladnog rata glavni neprijatelj SAD je bio SSSR – a zatim Rusija. Praktično svi romani tog doba oslikavali su kao antagonistu ili Rusa ili Rusiju. U principu isto je izgledala industrija sa naše strane. Mnogo filmova je bilo snimljeno o američkim špijunima, o lošoj Americi. Sada smo se našli u situaciji kada ruska industrija za proizvodnju igara nažalost ne blista. Igara napravljenih u Rusiji mnogo je manje nego američkih.
Mišljenje je sporno. Filmove u Rusiji, mada i manje nego u Holivudu, snimaju. Ali nasilja filmova o lošim američkim momcima na ekranima nema. Zašto se Rusi uvek predtavljaju kao neprijatelji u kompjuterskim igrama, od kojih je većina napravljena u SAD? Mišljenje samih građana uporišta demokratije sakupio je Amerikanac koji živi u Rusiji – kolumnista Tim Kerbi.
- Jedni smatraju da je to svojevrsna inercija pedesetogodišnje antisovjetske propagande. Jer ako nešto traje predugo, mi često zaboravljamo zašto smo to radili. Drugo je konkurencija. Rusija je pravi konkurent. Arapi, Iran, nisu jaki konkurenti za Ameriku. a Rusija ili Kina, to je pravi rat protiv ljudi koji mogu da ratuju. To je kompliment za Ruse. A treće, može da vas rastuži, ali od nekoliko Amerikanaca sam to čuo. Prema njihovom mišljenju ubijati Ruse je moralno. Mada ubijati druge iz nekog razloga nije moralno.
U međuvremenu mogućnosti videoigara u delovanju na neformirane umove počinju da ocenjuju u Poljskoj. Eksperte je posebno nadahnula popularnost poslednjeg kanadskog opusa pod nazivom Company of Heroes 2 koji pokazuje «zverstva Crvene armije“ u vreme Drugog svetkog rata. Po mišljenju poljskih stručnjaka, lokalna proizvodnja kompjuterskih igara za podršku države može da bude najefikasniji metod propagande istorijske politike Poljske na Istoku.
Pomenuti igru Company of Heroes u zemljama ZND su zabranili. Ali samo braneći se rat se ne može dobiti. Pošto svet u skorije vreme ne namerava da odustane od videoigara, kao na primer od pušenja, vreme je verovatno da se obraduju gejmeri nekom kvalitetnom ruskom igrom.
Igor Silecki,
Izvor: Glas Rusije, foto: © Flickr.com/José Goulão/cc-by-sa 3.0
