Izvor: NoviMagazin.rs, 30.Sep.2016, 13:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Slobodan Beljanski: Naše društvo je zapušteno
Ako ličnu vlast posmatramo kao potrebu za harizmatičnim vođom, a potom i kao domašaj njegove nekontrolisane moći, tada je Srbija, u manjoj ili većoj meri, za takvu vlast uvek bila zahvalan poligon
Razgovarao: Mijat Lakićević
Novosađanin Slobodan Beljanski jedan je od najuglednijih advokata i pravnika u Srbiji, ali je i široj javnosti poznat po svom društvenom i političkom, naravno vanpartijskom, angažmanu.
To je i prirodno jer su >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << pravo i politika tesno povezani, tačnije pravo daje okvir u kojem se politika kreće. Tako je, zapravo, u pravnim državama, tj. u državama u kojima vladaju zakoni, a ne ličnosti na vlasti. Aktuelne prilike u Srbiji čine da Beljanski ima pune ruke “posla” i izvan svoje pravničke struke.
Jednom prilikom ste rekli da je Srbija (uvek bila) država lične vlasti. Mislite li da to važi i danas? U čemu to vidite?
O ličnoj vlasti možemo govoriti sa aspekta njenog porekla i njenih metoda i učinaka. U današnjim prilikama poreklo bi trebalo tražiti kako u prizivanju nekih izvornih osobina harizme, tako i u potenciranju, kao što to obično čini naš premijer, njegove reklo bi se prirodne, mada neprirodno retke i neiscrpne radne sposobnosti i energije. Reč je o istoj stvari, na različite načine prikazivanoj. Nevolja je s harizmom, međutim, u tome što ona zavisi od brzih i ponavljanih osvedočenja. Naše iskustvo je drugačije. Pokazuje se, naime, da je ovde i na duge staze održiva neosvedočena “bogomdanost”, što navodi na zaključak da je ona podjednako posledica samoprikazivanja, koliko i plodnog tla na koje pada, tj. iščekivanja, zainteresovanosti i podsticaja vernih sledbenika.
. Danas se to ispoljava kroz otvoreni i prikriveni makijavelizam. S jedne strane, imamo imperatorski odnos premijera prema gotovo svim oblastima života. Sa druge strane, njegovo zalaganje za poželjni i magistralni cilj, pridruživanje Evropskoj uniji, ne služi toliko kao izgovor za upotrebu svih sredstava radi ostvarenja tog cilja, koliko kao prilika da se pogodi i u niz drugih, naizgled sporednih ili slobodno izabranih meta, kao što su mediji, pravosuđe, nezavisni organi, obrazovanje, opozicija ili susedi. Takva snalažljivost pacifikuje pristalice kojima je magistralni cilj intimno tuđ, ali u samovolji, samoj po sebi, nalaze dokaz vlastite snage i trijumfa nad oponentima. Ujedno pacifikuje i jedan broj dojučerašnjih oponenata, koji su spremni da zbog osnovnog cilja sve ostalo zanemare. Činjenica da se moć često ispoljava na bahat i agresivan način u našim uslovima nije nešto što bi njenom nosiocu moglo da umanji reputaciju. Tako smo stigli do tačke u kojoj se, kao što je Makijaveli – kako je to primetio Aleksandar Molnar – razorio renesansno razlikovanje između tiranije i slobode, u današnjem sistemu razara odnos između autoritarne i demokratske vlasti.
Kako se to odražava na odnos prema oponentima?
Srbija je zanimljiva varijanta prerogativne države u kojoj su neistomišljenici u nemilosti, a svakidašnji i konkretni interesi građana izdašno se žrtvuju čas u ime istorijskog fatuma, a čas sa apelom na strpljenje i bespogovornu poslušnost. Zbog toga u Srbiji danas nije ugodno biti manjina uopšte, a nekooperativna manjina posebno. Ni politička, ni etnička, ni bilo koja druga. Ne zbog osećaja poraza, već zbog nasrtljivog i opasnog prokazivanja različitosti i zbog nadmenog, a često i osvetničkog ponašanja većine.
Demokratski i kritički orijentisana inteligencija je upadljivo ugrožena manjina, čiju diskriminaciju nijedan zakon ne sprečava, naprotiv – čijoj diskriminaciji se ovde i vlast i njeni adoranti bučno raduju.
Spolja gledano, reklo bi se da u Srbiji vlada vrednosna konfuzija: sve se može jednako legitimno zastupati. Da li je to zapravo druga strana “vrednosnog nihilizma”, tj. razaranja vrednosti, o čemu vi govorite?
Različito vrednovanje istih dela ili pojava nikoga ne treba da brine. Naprotiv! Ali ako se nipodaštavaju ili namerno previđaju postulati bez kojih nema ni pravne države ni civilizovanog društva, ne radi se samo o aksiološkoj zbrci, već i o svojevrsnoj strahovladi, sa upadljivim oblicima nepravičnosti ili obespravljenosti koje nas ne smeju ostaviti ravnodušnim. Ta vrsta destrukcije kod nas je, nažalost, veoma izražena. O njoj govore i izveštaji ombudsmana i nadležnih poverenika, ali i odluke Evropskog suda.
Mada je veliki deo vrednosti, pogotovo onih koje se tiču ljudskih sloboda i prava, odavno ugrađen u zakone, ipak kad o vrednostima govorimo, hteli mi to ili ne, prelazimo sa pravnog i političkog na etički plan. A na tom planu dodatno nas zabrinjava činjenica da našoj kulturi daje ton čitav soj političkih protuva, mediokriteta i ignoranata, čitava plejada ulizica, konvertita, sikofanata, krivotvoritelja, ili naprosto lakrdijaša, koja prosperira zahvaljujući slepoj lojalnosti, u službi lične vlasti vođe. Pre četiri godine sam pisao kakvu prohodnost ovde ima glupost udružena sa drskošću i kako se svaka niskost ili bruka lako pretvaraju u partijsko veselje i rasađuju kao proizvod kolosalnog napretka. Nije to počelo tada, mada se ne vidi kraj. Sada bih mogao još ponešto da dodam, a ništa da oduzmem. Kada se u najužem vrhu vlasti, ali i jednog dela opozicije, nalaze ličnosti koje bi, da je primenjen zakon o lustraciji, u najmanju ruku bile lustrirane, ne treba se čuditi regeneraciji devedesetih i procvatu krajnje desnice.
Sve se može reći, ali nema razgovora.
Osim ove moralne, postoji i, da je tako nazovem, spekulativno-kognitivna crta našeg pada. Na sceni nije samo propadanje kritičke kulture već i sposobnosti govora i mišljenja koja svemu prethodi. Natruli su koreni elementarne logike, počev od upotrebe pojmova i sudova, pa do razumevanja, dokazivanja i zaključivanja. Prosto je obeshrabrujuća premoć autoriteta nad razložnošću, prijemčivost iracionalne argumentacije ili čak odsustva bilo kakve argumentacije. Primera je napretek. Samo u poslednjih par meseci imali smo priliku da pročitamo saopštenje tužilaštva da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka zbog pada helikoptera, ili vest o hapšenju hrvatskog špijuna koji je otkrivao tajne o počiniocima ratnih zločina, da vidimo ozarenost organizatora opskurne izložbe Necenzurisane laži, ili da čujemo trijumfalistička objašnjenja naših visokih zvaničnika da tablice na vozilima koja ulaze na KiM neće biti skidane već samo prelepljivane, a da će izložba o kulturnom nasleđu KiM u našem Kulturnom centru u Parizu možda navesti i one koji su priznali Kosovo da se predomisle kad vide plašt kneza Lazara i odeću “dama i gospođa” iz tog vremena. Stvar je utoliko tužnija što će sve to malo koga nasmejati. Istoj školi alogizama pripada i navodno ograđivanje od nekih Dodikovih poteza, uz njegovo instaliranje u protokolarnu maskotu vlasti u Srbiji, ili navodno zalaganje za ljudska prava, uz ponižavanje ombudsmana i brisanje iz srpske verzije Deklaracije evropskog i našeg parlamenta dela teksta u kojem se pominju njegove zasluge.
Da konkretizujem: ima li po vašem mišljenju pravog dijaloga u Srbiji i, ako ga nema – zašto? Ko onemogućava dijalog?
Onaj ko s visokog mesta drži beskrajni monolog. I oni koji se ustručavaju ili plaše da ga prekinu. Dijalog, zapravo, ometaju propovednici. Propovednici koji traže da im se veruje na reč. To su, u prvom redu, škola, crkva i političari. Prva suzbija kritičko mišljenje ili ga bar ne razvija. Druga, pod okriljem države, s kojom ne bi smela da bude u bilo kakvoj sprezi, usađuje dogmatski šablon. Treći pak mišljenju snižavaju nivo i promovišu neodgovornost. U društvu u kojem čitav državni aparat, a mahom ga čine školovani ljudi, predstavlja aktivno ili pasivno partijsko roblje, teško se može govoriti o pravdi, slobodi i jednakosti.
Ne mali doprinos daju i državne ustanove kulture.Uz snažnu medijsku podršku, na primer, SANU pokušava da zbaci hipoteku Memoranduma. Kad se stvari malo razgrnu, vidi se da stara priča o tome da je neko njoj potpuno stran obnarodovao nedovršeni tekst ne vodi revokaciji već adopciji teksta, u kojem, nasuprot njegovim kobnim učincima, tobože nema ničeg netačnog i difamantnog. Matica srpska, koliko znam, nije ni pokušala da se ogradi od uloge svojih časnika 1997. u Deklaraciji o obustavljanju postupka Haškog tribunala protiv Radovana Karadžića.
Priča za sebe je odsustvo potrebe za iskupljenjem. Encensberger je, na primer, izbegavanje teme o nepotrebnom savezničkom razaranju nemačkih gradova pred sam kraj Drugog svetskog rata objašnjavao ulogom “nedostatka svesti” u mehanizmu potiskivanja. Kod sukobljenih strana u našim ratovima, međutim, umesto potiskivanja funkcioniše mehanizam glorifikacije ili rehabilitacije. Takav “nedostatak svesti” može samo održavati zlo na tihoj vatri i biti izvor novih nesporazuma i sukoba.
Pomenuli smo već manjine, u tom kontekstu, kako gledate na promenu zastave i grba Vojvodine?
Nameće se zaključak da uvođenje tzv. tradicionalnih simbola nema nikakvu drugu svrhu osim da obeleži promenu pokrajinske vlasti. Paradoks ovog poduhvata je dvostruk: s jedne strane smišljaju se simboli za entitet koji je i sam krajnje simboličan, kao što je slučaj sa autonomijom Vojvodine. Reč je o predstavi predstave, poput likovnih prikaza mitoloških tema. Sa druge strane, tradicionalnim se ne proglašava stvarni fenomen već neostvarena ideja. Najzad, simboli se odnose na jednu naciju u sredini čija je osobenost oduvek bila etnička raznolikost i trpeljivost. Tako smo, umesto izraza tolerancije, dobili još jedan dokaz nacionalne superiornosti, s neskrivenim ciljem da, pod izgovorom da su dvostruki simboli suvišni, ovi tradicionalni potpuno potisnu službene.
Kažete da gajite odbojnost prema ideji nacionalne države, tj. nacionalnoj državi. Zašto?
U političkoj teoriji odavno se ne dovodi u pitanje da su države-nacije i rat u tesnoj vezi. Činilo se da su nacionalne države deo prošlosti. Na primeru zapadnog Balkana, međutim, pokazalo se da je san o njima uzrok ratova. Gubitak ideološkog uporišta tražio je i našao kompenzaciju u svemu što je u vreme jednopartijskog režima bilo potiskivano, a pokazalo se da predstavlja veoma pogodno sredstvo za propagandu i manipulaciju, kao što su nacionalizam i konfesionalni radikalizam. Bila je to još jedna potvrda da je pod ovim nebom potreba za jedinstvom daleko iznad potrebe za slobodom. Čak do granice iza koje jedinstvo postaje neprijatelj slobode. Na lestvici društvenih vrednosti sloboda se ovde uvek nisko kotirala, za razliku od težnje da se bude jači, osobeniji, nedostižniji, a da se pri tome ništa ne stvara, naprotiv, da se guši sloboda kao osnovna pretpostavka za kritičko mišljenje i uspešnu preduzetničku inicijativu. Nacionalni ekstremizam dokaz je kulturne zapuštenosti, intelektualnog siromaštva. A mi smo, nažalost, zapušteno društvo, u najširem kulturnom smislu – higijenskom, mentalnom, estetskom i moralnom. U kritici stavova Dobrice Ćosića rekao sam da je nacionalna pripadnost najniži stepen identiteta.
Vladavina prava je temelj dobre države i uspešnog društva. Kako stvari stoje sa pravnim sistemom i poretkom? Najpre – pravosuđe. Popravlja li se u pravosuđu stanje ili se pogoršava?
Nema predaha u nasrtajima na pravosuđe. I nema unutrašnje snage u pravosuđu koja bi tome stala na put. Sastavni deo nasrtaja je rastakanje stručnog i moralnog integriteta nosilaca pravosudnih funkcija i njihovo neprekidno držanje u nesigurnosti. Veoma važnu ulogu ima i celokupna društvena klima, u kojoj supremacija političke moći u svim oblastima života usađuje koruptivni obrazac ponašanja: protežiranje, uslovljavanje, korporativne aranžmane, činjenje i uzvraćanje usluga. Moj utisak je da se u pravosuđu stanje pogoršava.
Sudije i pravnici dižu glavu. Formiran je CEPRIS, ali to je samo sudstvo dočekalo na nož. Da li je to sudstvo ili izvršna vlast? Koliko je danas sudstvo nezavisno? Šta za vas znače slučajevi sudije Vučinića, odnosno Trešnjeva?
Sudstvo nije nezavisno. Osim onoga što sam već pomenuo, posebne efekte daje zastrašivanje. U poslednje dve i po decenije imali smo nekoliko kampanja “čistki” koje su desetkovale pravosuđe, uklanjajući iz njega uglavnom sposobne kadrove. Posle nepromišljene reforme, koja se preobrazila u sopstveno i permanentno neuspešno popravljanje, nezavisnost ugrožava i sâmo saznanje da se za razrešenjem sudija lako može posezati. Zebnju podgrevaju povremene afere s nevešto prikrivanim aktima represije, kao što je slučaj bivšeg sudije Vučinića, ili nedavno izuzeće sudije Trešnjeva. Dovoljan je jedan primer nezaslužene odmazde, pa da iza njega ostane dubok trag. Osim toga, merila za vrednovanje rada sudija su ili formalna (učinak), ili su u suštinskom pogledu nedovoljno fleksibilna i pouzdana, jer zavise od drugostepenih sudova koji su i sami zahvaćeni krizom. Žao mi je što će jedan broj mladih i darovitih sudija u takvoj sredini stasavati, ali i što se ne vidi put da se deo stručnih i časnih sudija tome suprotstavi. Korisne napore, bez obzira na to koliko jesu ili nisu delotvorni, ulaže Društvo sudija. Sličnoj misiji bića posvećen i rad nedavno osnovanog CEPRIS-a.
Pored svih poznatih slabosti, naše pravosuđe kao da ima i skrivenu manu: bojazan da se prodre u tajne mreže uticaja koji sistematski narušavaju nezavisnost.
Utešna je vest da je, povodom CEPRIS-a, Visoki savet sudstva postupio ispravno kada je poučio predsednika Višeg suda u Beogradu da za njegovo neumesno traženje mišljenja o tome može li sudija uopšte biti član jednog ovakvog udruženja – nije nadležan.
Kako gledate na sukob među advokatima? Da li ih je zavadila vlast ili su se zavadili oko vlasti? Jesu li advokati zaboravili kakva je njihova uloga ne samo u pravnom sistemu nego i u društvu?
Reč je o sukobu između rukovodećih ličnosti u određenim advokatskim komorama, koji je već doveo i do podela među advokatima. Umesto da čuvaju retku privilegiju svoje formalne i materijalne autonomije, koja im je davala pravo da sami rešavaju svoje unutrašnje stvari, ali i slobodu da kritikuju slabosti u pravnom sistemu, pravosuđu i upravi, porazna je činjenica da su advokatske komore dočekale da njihova unutrašnja pitanja rešava sud, da se potroši reputacija koju su s mukom sticale, da zamre njihov stručni, društveni i kritički angažman, da prestanu da izlaze ili se potpuno degradiraju dva časopisa sa dugom tradicijom i rangom glasila za pravnu teoriju i praksu. Iako je, razume se, zakonitost na prvom mestu, a razlozi principijelne prirode nisu za potcenjivanje, po mojoj oceni sporovi su, s malo strpljenja i popustljivosti, mogli biti rešeni dogovorom, da nisu preovladale prazne sujete, lične surevnjivosti, narcisoidnost, borba za prestiž i funkcije ili nadmetanje oko “zasluga” za protekli štrajk. Posebno zabrinjava što nema jasnog plana, a kod nekih možda ni prave volje, da se iz krize nađe izlaz.
