Izvor: RTS, 28.Dec.2016, 20:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Heroji koji su 2016. godinu učinili plemenitom
Većina onih koji se bave zanimanjima od kojih zavise ljudski životi svoje poslove doživljava rutinski, ne traže zahvalnost, ne traže nikakve privilegije. Sličan stav imaju i oni koji odluče da pomognu, dobrovoljno, bilo gestom, bilo novčano.
Ne sabiraju koliko su ljudi spasili, ali intervencije poput one na Gundulićevom vencu jasna su računica koliko su uradili. Vatrogasac Ivan Perišić iz zapaljene >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << kuće izneo je tada devetomesečnu bebu, dok je njegov kolega Slobodan Kotur umirio a zatim od vatre spasao šestogodišnjeg dečaka.
"Oni su došli već sledeću smenu ovamo, dečica, gospodin i gospođa, razmenili smo brojeve telefona i nastavili da se čujemo", kaže Ivan Perišić.
Zahvalnost i ne očekuju. Kažu da je svakodnevno rizikovanje života, probijanje kroz gusti dim, zapaljene objekte, deo njihovog posla, nešto za šta su obučeni. Kada su deca u pitanju, čine i dodatni napor da izbegnu posledice.
"Pošto imam četvoro dece, ja možda malo bolje pristupam deci, lakše im objasnim kako ću im staviti opremu i lakše ih nosim jer ja već 12 godina nosim decu. Svako kao muškarac i čovek u toj deci vidi i svoju decu, a mi kao vatrogasci trudimo se da ona prođu što bolje", kaže Slobodan Kotur.
Ni dobrovoljni davaoci ne očekuju i ne dobijaju ništa zauzvrat. Verica Ćirić krv je dobrovoljno dala više od 40 puta. Jedna je od onih koji pokreću akcije. Njoj se javljaju iz cele Srbije kada je potrebno organizovati davaoce za hitne intervencije. Iako uglavnom ne sreće one kojima je pomogla, izdvaja slučaj dečka iz Laktaša.
"Zamolila sam da uđem i vidim tog dečka, ali njegove suze kad sam se ja predstavila i rekla ko sam, to je, verujte, bilo jako dirljivo, i to je najemotivniji trenutak", govori Verica Ćirić iz Udruženja dobrovoljnih davalaca krvi "Galenika".
Miloš Simeunović pomaže bolesnima i nepokretnima u užičkom kraju i to čini dobrovoljno i besplatno. Školovao se za medicinskog tehničara, u struci ne radi, ali već mesecima nudi svoje usluge na društvenim mrežama onima koji nemaju pravo na pomoć države.
"Mnogo je više pozitivnih komentara, negde vide moj interes, a to nije tačno, odbio sam da mi ljudi kupe auto, tako da posredi nije moj lični interes i nadam se da sam uspeo da probudim svest", kaže Miloš Simeunović.
Da bismo bili poput ovih ljudi, nije uvek neophodna hrabrost, niti previše vremena ili novca. Barem u vreme praznika, za početak, možemo da podelimo viškove hrane onima koji su gladni i nemaju nikoga da o njima brine, da pozovemo starije rođake i komšije, čestitamo praznike.
