Izvor: Danas, 14.Jan.2015, 00:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde se to krije div Veli Jože
Bila je to, rekao bi neko, samo jedna od nonica, znate onih što su “pred kucon su stale i kritikale.
I Katu, i Pepu, i Jelu i Toncu debelu”, što bi pesnik Drago Gervais (Žerve) rekao, ali danas mi se činilo da je u izrazu njezinog lica, ma koliko blago bilo u okviru od crne marame, bilo nečega tamo iz dubine toliko zelene šume da je postajala tamna, intenzivno crna čak sa tragovima tmaste, one toliko masne zelene kakva zajedno sa hladnoćom izbija iz, recimo, Svetog Petra >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << u šumi, koji ime dobi po Monasteriumu Sancti Petri in Sylvis, ili baš iz Motovuna ili Montone, kako se zove na talijanskom.
Iz mesta o kojemu mi je brižna Štinjanka (ili Stignanca) pričala i sama sa svečanim izrazom, dakle, o dubini Istre, iz koje dolazi čudovišni džin. Od sve sile odgledanih horora i holivudskih “halovin” (Halloween) veštica oguglao istovremeno, kao da sam se sam sebi čudio čemu to poklanjam pažnju. A nisam mogao da se otmem utisku da slušam o nekoj dubokoj misteriji koja će mi otkriti važne stvari kako to Istrijani shvataju svet oko poluostrva, koje kao zaseban svet plovi nekom intergalaktičkom vezom direktno u vasionu. Ili u poetska nadahnuća Nazora ili narečenoga Gervaisa.
Nonica se nije dale smesti i ispripovedila je u tom kraju davno poznatu i svakako iz narodnog predanja izraslu pa time i istorijsku priču:
- Bilo je to stvarno davno, kada su po Istri hodali mnogi divovi koje su ljudi, koji su za njih bili patuljci iz čiste pakosti i zlobe otrovali, ali ne baš sve… Ostavili su po jednog od divova u svakom gradu, kako bi im mogli biti sluge. Morali su orati i saditi polja, krotili divlje zveri, zapravo radili one najteže poslove koji postoje, a pri tome su stalno bili ismevani od strane patuljaka. Sam Veli Jože je tako postao sluga Motovuncima, koji su ga omalovažavali, čak i tukli, a jedino što je div, kada bi se stvarno razljutio, mogao uraditi nakon maltretiranja jeste da zaljulja zvonik na crkvi u centru grada.
Sve je to trajalo do jednog dana kada je Veli Jože dobio zadatak da sa galijom krene u Veneciju. Na toj galiji je upoznao roba, veslača, galijota Iliju, koji mu je onako u lancima zaneseno pričao o slobodi. Nastala je silina oluja, brod sa robovima je potonuo, ali se Veli Jože na jedvite jade spasao i isplivao na obale Istre. Odmah je potražio druge divove koje je počeo nagovarati da zajedno dignu pobunu.
Divovi su ga poslušali, ali nisu uspeli, jer su ih patuljci bili pametniji, uspeli su da ih prevare, posvađaju uz pomoć zlata, hrane i vina da bi ih konačno vratiti kao sluge u svoje gradove. Svi su vraćeni, ali ne i Veli Jože, koji je ostao na nepoznatom mestu da čekao neku novu, bolju priliku i da izađe na slobodu.
Pitao sam nonu Maru šta se kasnije dogodilo i da li bi, kad već tako do u detalje zna čitavu priču, mogla pretpostaviti gde bi Joža mogao biti danas.
Odgovori mi sa blagim osmehom, ali već ni sama nije bila određena i sigurna:
- Može biti bilo u Brkaču, Kaldiru (Caldier), samom Motovunu (Montona) ili Svetom Bartolu… A onda možda je u samom gradu, koga čine, znate, tri djela, od vrha, preko Podgrađa do novije koji je na padini Gradiciol. A možda negdje u zidinama… Do vrha Motovuna ima hiljadu stepenica. Nije se lako snaći. A kroz Motovun je bio put te je prolazila Parenzana (pruga) prema Poreču, pa dalje ka Sloveniji i Italiji. Ko zna gdje se skrio.
- Bože pomozi, nije veli Joža neki šaner iz voza, onako gorostasnog sigurno bi ga otkrili, našali se spadalo Pera, vraćajući nas u stvarnost, ali niko se ne primi na šalu.
- Daj ćuti, zamlato, da čujemo priču do kraja.
A priče više nije bilo. To je sve.
.jpg)
