Izvor: Blic, 13.Nov.2009, 06:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čekaju na posete koje nikad neće stići
Kragujevac - - Jednom mi je došla ćerka u posetu. Mnogo je plakala. Završila je fakultet, ali je bez posla, nema novca da dođe. Daleko je Pirot, ali ja je još uvek čekam - kaže na početku razgovora Mira M. koja je u Zavodu za zbrinjavanje odraslih „Male Pčelice" nadomak Kragujevca smeštena već osam godina. Pokazuje nam papir na kome je zapisala pesmu, posvećenu svojoj kući u kojoj je „opet lepa i mlada". Ne gubi nadu da će neko od doktora doći u njenu sobu i konačno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << joj reći: Miro, imaš posetu!
Ova sredovečena žena, koja je svojevremeno diplomirala na Filozofskom fakultetu, jedna je od skoro hiljadu korisnika Zavoda za smeštaj duševno obolelih i retardiranih lica - najveće ustanove te vrste na Balkanu, koja strpljivo čeka da je se neko od nekadašnjih prijatelja, bivših komšija i kolega seti. Jedina veza sa spoljašnjim svetom je njena ćerka i sreći nije bilo kraja, kada je pre nekoliko meseci dobila pismo od nje, u kojoj je pored obećanja da će se uskoro videti bila i novčanica od 500 dinara.
Samo deset odsto korisnika, koji su tu smešteni iz cele Srbije i bivše Jugoslavije, imaju redovne posete najbliže rodbine, rođaka, i prijatelja. Tek svakog petog ponekad neko poseti. Ostali još uvek čekaju, a ima ih koji su u Zavodu smešteni pre nekoliko decenija.
Milja S. je iz Beograda. Za 36 godina, koliko je iza zida koji je zbog bolesti odvaja od slobodnog sveta, nije imala nijednu posetu i nije jedina koja je zabrovljena od najbližih. Ponekad se za nju raspituju zaposleni iz Centra za socijalni rad sa Čukarice. Živahna ženica trči po hodnicima i priča nam da su je doktori vodili da vidi akvapark. Vesela je, voli da peva i igra. Poklanja nam svoje crteže. Željna je pažnje.
U trpezariji Zavoda „Male Pčelice" prepunoj teških ljudskih sudbina Suada iz Crne Gore je još koliko prošle godine, sedela i neutešno plakala sa papirićem na kome je bio ispisan broj telefona njenih roditelja, koje nije videla skoro 16 godina. A onda, ovog leta, njen san se ostvario.
- Kada smo grupu korisnika vodili na more, ona se u Podgorici srela sa svojima i ostala kod njih deset dana. Bio je to dirljiv susret - kaže Zorica Srećković, glavni socijalni socijalni radnik u Zavodu za smeštaj odraslih.
Naslonjena na prozor sa cigaretom u drhatvoj ruci stoji plavooka Mija i kroz staklo gleda u dvorište i kapiju. Ona čeka oca. Poslednji put ga je videla pre skoro dve godine. Od tada nije dolazio! Samo joj se javio telefonom i obećao da se uskoro videti. Bojan J. je već deset godina u zavodu i nikada ga niko nije posetio.
- Nemam roditelje! Ali voleo bih da vidim tetku i sestru. Često ih zovem telefonom, ali one kažu da nemaju vremena da dođu iz Jagodine, priča ovaj mladić, koji nas prati sve vreme posete i skoro bez greške nam pokazuje kome od njegovih prijatelja iz Zavoda, niko nikada nije došao u posetu.
U nadi da će se neko od najbližih javiti i da nisu zauvek zaboravljeni, oni često svraćaju u kancelarije direktora i socijalnih radnika. Raspituju se da „nije slučajno neko od kuće zvao"!
Soba za posete
- Pre tri godine napravili smo na ulazu u Zavod prostorije za posete jer imamo mnogo korisnika koji su iz drugih gradova i republika bivše Jugoslavije. Opremljene su kao apartman, tako da rodbina može tu da prespava. Cilj nam je bio da rodbina, nekadašnji prijatelji, kolege, komšije što češće dolaze jer je to važno za naše korisnike. Ali za sve ovo vreme, samo je jedan jedini rođak tu prespavao - kaže dr Suzana Perović, direktor zavoda za zbrinjavanje odraslih.
Život iza visoke ograde
Zavod za zbrinjavanje odraslih „Male Pčelice" nalazi se u istoimenom kragujevačkom naselju. Prostire se na 4,5 hektara. U svojevrsnom gradiću, u kome živi 925 stanovnika, iza visoke ograde nalaze se radionice, za šivenje, vezenje, slikanje, stolariju pravljenje kartona, a nedavno su dobili i svoj kafić koga su nazvali „Bumbar". Redovno organizuju izložbe svojih radova, odlaze na sportska takmičenja, pišu i izdaju svoje zbirke pesama.
