Izvor: Politika, 20.Sep.2010, 17:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija u finalu s Francuskom za trofej Dejvis kupa
U polufinalu u Beogradskoj areni savladana češka teniska reprezentacija s 3:2. – Dva barjaktara pobede: Đoković – Berdih 4:6, 6:3, 6:2, 6:4, Tipsarević – Štjepanek 6:0, 7:6 (8:6), 6:4. – Za „salataru” kod kuće s Francuskom (3-5. decembar)
Kao da je ceo dan odluke, značajan i uzbudljiv sam po sebi, stao u jedan gem. Odjednom, zaboravljena je Đokovićeva sjajna uvertira za krešendo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji je usledio. Iščezli su čak i utisci o Tipsarevićevom trijumfu u prva dva seta. Veličinu predstojećih trenutaka osećao je i poslednji gledalac u Beogradskoj areni. U savršenoj tišini koja je obuzela dvoranu Tipsarević je servirao za istorijsku pobedu, neuporedivu s bilo kojom i iz onog zlatnog doba naše teniske reprezentacije, kome se rado vraćamo s mnogo sentimentalnosti. Servirao je za ulazak u finale Dejvisovog kupa.
Prethodno se svesno odrekao borbe za gem koji je zato pripao Štjepaneku bez pomuke. Iako je to bio mač s dve oštrice, jer mu se češki teniser primakao na 5:4, što je vođstvo iz koga mogu da se izrode neslućeni zapleti, celog sebe je usredsredio na gem svoje karijere. Izabrao je da ključeve sudbonosnog momenta drži u svojim rukama.
Loptica u autu – početak velike radosti
Kolebljivcima se tada tresu ruke, klecaju kolena, a srce silazi u pete. Tipsarević, već dugo godina soldat našeg tima, hrabro se suočio s izazovom. I nije bezglavo jurnuo u zagrljaj pobedi. Tako bi se sve izjalovilo. Bio je staložen i odmeren u nadmudrivanju s protivnikom i to mu se isplatilo. Stekao je tri uzastopne meč-lopte. Vrata istorije su bila široko otvorena. Publika je egzaltirano pljeskala njegovom samopouzdanju. Saigrači i stručni štab su se milimetar po milimetar, kao na iglama, približavali terenu, kao zapete puške spremni da podignu Tipsarevića na ramena.
Štjepanek, svestan da mu izmiče tle pod nogama i da se bliži kraj nadanjima gostiju da će drugu godinu uzastopno da budu u finalu, pribegao je ziheraškoj igri. Nije rizikovao nimalo, samo je prebacivao lopticu u Tipsarevićevo polje, očekujući da će primamljiva sila meč-lopte da nasuče našeg tenisera na greške. Jednom tako, drugi put tako i – 40:30. Dovoljno da se u svakog od nas uvuče strepnja.
Čeh je nastavio u istom stilu, ali Tipsarević nije progutao tu udicu. Posle nekoliko razmena udaraca, Štjepaneku se ukazala šansa da bira na koje će muke da stavi suparnika. Neodoljivo ga je povukla ta prilika. Želeo je da pogodi samu levu ivicu Tipsarevićevog polja, a onda, kada se naš igrač zavuče tamo, elegantno poentira na mreži. Da je pogodio, možda bi naša radost bila odložena za koji minut, možda i duže, možda i za sasvim drugu zgodu, a možda i zauvek. Oterao je lopticu u aut. Od pada kamena sa srca, osećaj sreće je uraganski ispunio Arenu. Đoković, Zimonjić, Troicki, Bozoljac, selektor Obradović i svi drugi u našem timu kao opareni su trčali ka Tipsareviću da s njim podele veliki trenutak. Na vrhuncu opijenosti uspehom, polegali su na igralište. Od tela, hvatajući se jedan drugom za noge, napravili su vrstu u liku srca i u njoj stavili našu zastavu. Ovacije nisu jenjavale.
Prevarili su se svi oni koji su ili zbog nećkanja ili što ih je pokolebala kiša odustali od dolaska u dvoranu. Oni koji su bili svedoci istorijskog uspeha naše reprezentacije razišli su se prepričavajući ne samo odlučujući gem. Utisak ne bi bio potpun bez pominjanja i Tipsarevićevog furioznog prvog seta koji mu je pripao sa 6:0. I slovu o igri nerava u taj-breku drugog, kada je Štjepanek imao set-loptu (6:5), ali je naš teniser, i srećno i spretno, osvojio tri sledeća poena za vođstvo s 2:0.
Da nije bilo Đokovića, ne bi bilo Tipsarevića
Dve decenije smo čekali da nas draž Dejvisovog kupa potpuno osvoji. Od kada je ova generacija naših tenisera ujedinjena pod državnu zastavu, bilo je uzbudljivih mečeva u Areni, igre koja je i po klasi i po drami odgovarala uzusima uglednog takmičenja, ali ulog nikada nije bio ovako veliki. I sam razvoj događaja posle prva dva dana u polufinalnom susretu s Češkom podgrejavao je i nadu i strepnju. Ishod je mogao da bude samo jedan – ushićena radost ili njena gorka suprotnost.
Gosti su vodili s 2:1 u pobedama. Njih je još samo jedan uspeh delio od finalnog nadmetanja s Francuzima, koji su već obavili svoj posao. Naš tim je, dakle, morao da ostvari obe pobede u danu odluke. Težak put, a na njegovom kraju kao neka zaslepljujuća primamljiva svetlost meč u kojem bismo Francuskoj bili domaćini od 3. do 5. decembra.
Barjak je prvi poneo Novak Đoković. Njegov duel s najboljim češkim teniserom Tomašom Berdihom bio je vatra ili ništa za našu reprezentaciju. I protiv Australije pre tri godine i protiv Amerike početkom ove pred domaćom publikom i nedugo iza Vimbldona u Splitu protiv Hrvatske, a sve su to predvorja ovog najznačajnijeg susreta, Đoković je baš pobedama u tom četvrtom meču pečatio sudbinu protivničkog tima.
Sada je okolnost bila drugačija. Bez šanse da se izgubljeno nadoknadi. To breme je prihvatio kako se i očekuje od kičme naše reprezentacije. Ali, strepelo se zbog njegovog krhkog stanja, jer napori od nedavnog Međunarodnog prvenstva SAD su neminovno uzimali danak. Znalo se i da Berdiha može da sustigne premor, jer je igrao i prvog dana i prekjuče u dublu. Znalo se i da njegova forma više nije kao ona koja ga je i preko Đokovića u polufinalu odvela u finalnu vimbldonsku igru. Ali, sve to nije toliko ni bitno, ako naš as bude sputan.
Zbog svega toga, niko nije mogao sa sigurnošću da tvrdi da će Đoković da pobedi, što se ne bi ni dovodilo u pitanje da je svež kao rosa. I još jednom, kad na muci treba da se poznaju junaci, naš najbolji teniser je osvetlao obraz. Njegova pobeda je bila toliko vredna da je računamo kao maksimalnu. Ko je posle svega mario za taj izgubljeni prvi set od koga su nas podišli žmarci – 4:6, 6:3, 6:2, 6:4.
----------------------------------------------
Arena će ostati neosvojiva tvrđava
Naša teniska reprezentacija ima sjajnu priliku da i zvanično bude najbolja na svetu. Tako je na terenu, a izvan njega ona je sigurno šampion po dobroj atmosferi u timu i stanju duha. Opijeni uspehom Đoković, Bozoljac i Troicki su u salu za pres-konferencije utrčali naglas pevajući „Ja te volim, Srbijo”. Dok su za sto sedali redom selektor Obradović, Tipsarević, Zimonjić, Nikola Pilić i Troicki, Đoković i Bozoljac, ogrnut zastavom, već su nagoveštavali da pres-konferencija neće biti uobičajena. Lupajući o sto u jednom ritmu pevali su „Marš na Drinu”.
Najozbiljniji, ponosan i dostojanstven i u onim trenucima kada je pala odluka, bio je Pilić, savetnik u našem timu, čije je držanje plenilo među razdraganom mlađarijom, spremnom na šalu u svakom trenutku.
– Rekao sam da odavno da nisam prihvatio ulogu u srpskoj reprezentaciji samo da bismo prošli prvo kolo. Verujem u ove tenisere. To sam istakao nebrojeno puta. Oni gore od želje da igraju za svoju zemlju. Bio bi to Mont Everest kada bi pobedili u finalu. Igrali su fenomenalno. Nije lako biti pod pritiskom da jednostavno moraš da dobiješ oba meča. Ako uzmemo „salataru”, svi se šišamo na ćelavo – nije odoleo ni Pilić trenucima šale.
– Ko god da dođe u Beograd, nije favorit pa makar imao i najbolje igrače na svetu. Dokazali smo da možemo da načinimo i preokret pred svojom publikom. Najbolje u svemu je što imamo mladu reprezentaciju, predvođenu mladim Zimonjićem – našalio se Đoković na račun našeg najstarijeg reprezentativca (34 g). – Drago mi je što je Tipsarević ostao hladne glave u odlučujućem meču. On je junak naše pobede. Arena je još jednom bila neosvojiva tvrđava, a tako će i da ostane.
– Svi moji saigrači su našu reprezentaciju vadili iz mrtvih, pa je došao red i na mene. Da sam igrao četvrti ili čak i peti set, mislim da bih počeo da padam u igri, pre svega fizički – kazao je Tipsarević, koji je dodao da je otkazao turnire u Mecu i Kuala Lumpuru sledeće dve nedelje, jer gori od želje da pušta muziku u jednom beogradskom klubu.
Selektor Obradović, kome je Tipsarević sklanjao šiške s čela, potražio je od novinara savet gde može da nađe dobrog frizera, da bi ispunio želju igrača da promeni imidž. Neko od reprezentativaca je dobacio da ga od toga dele još samo tri pobede, jer sa „salatarom” u rukama sledi i šišanje na „nulu”.
G. Anđelić
objavljeno: 20/09/2010
Pogledaj vesti o: Dejvis kup
.jpg)
