Izvor: Blic, 14.Jan.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne traže igračke i slatkiše već hranu i ogrev
VALJEVO - Dve memljive prostorije u 15 kvadratnih metara oronule prizemne barake, okolo smrznuto blato, mraz, vlaga i tama, uz društvo pacova i miševa koji nadiru iz obližnjeg kolektora otpadnih voda. To je dom Ljiljane Petrović (60) i njenih troje unuka, đaka osnovne škole, koji u teškoj nemaštini žive od samo 6.600 dinara dečjeg dodatka mesečno.
Ulica u kojoj ova porodica živi zove se Knez Mihailova, broj je 38/a i neko bi po tome pomislio da je u pitanju centar >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << velegrada. Baraka Ljiljane Petrović i njenih unuka, međutim, nalazi se na periferiji grada, u neposrednoj blizini valjevskog Jaza, potoka koji je decenijama „groblje” najrazličitijih otpadaka i uginulih životinja. Trošnu potleušu pre četiri decenije, samo da nužno prespavaju, koristili su radnici na izgradnji pruge Beograd-Bar, a sada je jedini smeštaj za Milicu (12), Ljiljanu (11) i Miloša Jelića (8) i njihovu baku s kojom žive od kako ih je otac napustio, a majka otišla na duže lečenje u bolnicu. Ni izlazak sunca ova deca ne mogu da vide jer žive u sobi koja nema prozore.
- Ovo su uslovi za život koje ne bi dugo izdržao ni najzdraviji, najsnažniji odrastao čovek, a kamoli troje dece. Do polovine zidova dopire teška vlaga, prostorije su stalno u tami. Nema ni vazduha dovoljno, nikada nije izluftirano kako treba. Danima je napolju žestok mraz koji steže, a nama je još hladnije bez trunke svetlosti. Noću je najteže, zbog pacova i miševa. Sve vrvi od njih, tako dežuram da ne uđu u ovo malo muke, jer nam je kuća na samoj obali Jaza u koji ko god stigne baca otpatke i uginule životinje. Tako su se glodari i namnožili. Sve ovo su stare stvari, a i njih su nam poklonili dobri ljudi. Moja deca mogu samo da sanjaju o onome što njihovi vršnjaci imaju svakog dana. Plakali smo od sreće kada su nas nedavno posetili učenici Valjevske gimnazije koji su za nas skupili drva za ogrev, odeću i posteljinu. Pomoć su obećali i predstavnici grada, čekamo, šta da radimo - priča u dahu Ljiljana Petrović.
Petrovići žive od dečjeg dodatka i nekada, kad odu u Centar za socijalni rad da mole, dobiju još 3.000-4.000 dinara, i to jednom u tri meseca.
- Kažu da ovo nije hraniteljska nego srodnička porodica, ali ja sam njih odgajila, sve troje od kako su rođeni, ja jedina vodim brigu o njima od kako su se roditelji razveli pre četiri godine. U Centru za socijalni rad kažu da hraniteljskim porodicama daju više sredstava, a nama ne mogu, tako nekakav zakon kaže. Nemamo ništa, ja imam decu i deca mene, ne dam ih makar morala da prosim - kaže baka.
Starica ističe da joj je za unuke neophodan iole pristojan prostor kako bi sačuvali zdravlje i novac kako bi imali za hranu, jer sada u školu odlaze bez dinara u džepu za užinu.
- Inače se hranimo na veresiju. Hvala Bogu, dobri su đaci iako jedno uči na krevetu, drugo za stolicom, a treće na podu. Po dvoje spavamo na dva kreveta jer mesta više i nema. Ljudi iz Centra za socijalni rad kako dođu, tako i izađu - kaže Ljiljana Petrović.
Milica, Ljiljana i Miloš kažu da ne pamte kada su pojeli čokoladu ili obuli nove patike. Dobili su pred Novu godinu od valjevske humanitarne organizacije „Anđeli čuvari” kompjuter, ali im mnogo toga nedostaje za osnovne životne potrebe. Iako žive u smeštaju koji je sve samo ne dostojan čoveka, trude se da ono malo starudije koje imaju održavaju ispravnim, čistim i složenim. Tako je na jedinom stolu čist čaršav, na zavesi novogodišnji ukrasi, na ispucalim zidovima mladalački posteri...
- Druga deca su dobijala razne poklone za Novu godinu, igračke i slatkiše, ali mi smo se najviše obradovali ogrevu i hrani. Nije nas video Deda Mraz, da i postoji, verovatno ne bi svratio kod nas jer ne bi mogao da poveruje da u ovakvoj baraci još neko živi - kaže najstarija Milica.
Pogledaj vesti o: Isplata dečijih dodataka
