Izvor: Politika, 16.Dec.2012, 14:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropska bruka i tajni zatvori CIA
Po dolasku, još je imao lisice na rukama i povez preko očiju. Prvobitno je postavljen u stolicu, gde je sedeo jedan i po sat... Onda su ga dve osobe nasilno povukle za ruke. Tom prilikom je pretučen sa svih strana. Njegova odeća je isečena sa njegovog tela makazama ili nožem.
Njegov donji veš je nasilno uklonjen. On je bačen na pod, ruke su mu povučene unazad, a leđa su mu bili pritisnuta (nečijom) čizmom. On je tada osetio čvrst predmet koji mu je silom stavljen u anus…
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Ovo je samo deo opisa mučenja Haleda el Masrija, koji je Evropski sud za ljudska prava naveo u svojoj presudi minulog četvrtka kada je osudio Makedoniju i naložio joj da isplati 60.000 evra odštete ovom Nemcu libanskog porekla koji je 2003. otet u Skoplju i predat agentima američke Centralne obaveštajne agencije (CIA).
Ovom presudom ovaj prodavac automobila u Nemačkoj prvi put je dobio bar nekakvo zadovoljenje pravde posle torture, koju je preživeo 23 dana zatvoren u jednom hotelu u Skoplju a potom i četiri meseca u tajnom zatvoru CIA u Avganistanu, samo zato što je njegovo ime operativcima „govorilo” da je povezan sa Al Kaidom.
Njegova petomesečna golgota završila se tako što je vraćen iz Avganistana i jednostavno bačen u stranu na jednom putu u blizini albanskog graničnog prelaza.
Kada se vratio kući (pošto su ga albanske vlasti bez mnogo objašnjenja stavile u avion za Frankfurt) ovaj čovek se suočio sa novim izazovima jer čak ni porodica u početku nije verovala u njegovu verziju priče a kamoli policija.
Tek analizom njegove kose utvrđeno je da je duže vreme proveo u južnoazijskoj zemlji i da je jeo tamošnju hranu što mu je omogućilo da počne da se bori za pravdu. Njegove tužbe lokalnim sudovima u SAD, Makedoniji i Nemačkoj, završavane su tako što su bile odbačene zbog „razloga nacionalne bezbednosti”, odnosno kako ne bi bile otkrivene državne tajne.
Za to vreme osoba, koja je u CIA pogrešno procenila pa je umesto Halida el Masrija uhapšen njegov prezimenjak sa imenom Haled, poprilično je napredovala u službi.
Štaviše, američki blogeri tvrde da je ona sada u CIA šef odeljenja za svetski džihad i da je ona jedna od nekoliko osoba na već čuvenoj fotografiji na kojoj se vide Barak Obama, Džozef Bajden i Hilari Klinton kako gledaju akciju ubistva Osame bin Ladena.
Iako je američka novinska agencija Asošiejted pres El Masrijev slučaj svojevremeno ocenila kao „jedan od najvećih diplomatskih bruka američkog rata protiv terorizma”, slučaj je zapravo možda još veća bruka za Evropu i njene vrednosti poštovanja ljudskih prava.
Premda je u presudi Evropskog suda za ljudska prava Makedonija proglašena „odgovornom za torturu i loš tretman u samoj zemlji ali i nakon njegove predaje američkim vlastima”, zvanično Skoplje se čini samo kao najslabija karika u kršenju evropskih vrednosti u koje je uključen dobar deo Evrope.
Makedonija , koja ni ovom uslugom Vašingtonu nije uspela da zasluži agresivniju američku podršku svom putu ka članstvu u EU, samo je jedna od čak 14 evropskih država, čije su vlade u periodu od 2002. do 2006. dozvoljavale na svojim teritorijama Amerikancima da imaju svojevrsne tajne zatvore, ili su im za te svrhe dozvoljavale avionske prelete preko svojih teritorija.
To je utvrdila specijalna komisija Saveta Evrope, dok je Spoljnopolitički odbor Evropskog parlamenta u izveštaju minulog septembra zahtevao istragu o tajnim zatvorima CIA u nekoliko evropskih država i pozvao da se odgovorni izvedu na sud.
Zbog toga jednoglasna presuda Makedoniji da je prekršila „zabranu torture i nehumanog i ponižavajućeg tretmana”, „pravo na slobodu i bezbednost”, „poštovanje privatnog i porodičnog života” kao i „pravo na pomoć”, ne može se samo odnositi na zvanično Skoplje.
Odbijanje saradnje po ovom pitanju, poprilično uvećava već postojeće sumnje da deo odgovornosti leži i u Finskoj, Danskoj, Portugaliji, Italiji, Irskoj, Grčkoj, Kipru, Nemačkoj, Rumuniji, Poljskoj, Litvaniji i Velikoj Britaniji.
Doduše, britanska vlada je jedina koja je na posredan način i potvrdila ovu vrstu kršenja ljudskih prava. Baš na dan izricanja presude u Strazburu objavljeno je da je u vansudskom poravnanju Libijac Sami al Sadi dobio 2,7 miliona funti kao odštetu za to što je 2004. otet u Hongkongu i izručen tadašnjem libijskom režimu Muamera el Gadafija koji ga ga je kao disidenta držao godinama u zatvoru.
Premda London ovim zvanično nije preuzeo odgovornost, evidentno je da će platiti odštetu zbog tužbe da su britanske vlasti i njena špijunska agencija MI-6 imale ulogu u ovom protivpravnom hapšenju i slanju u Libiju Al Sadija, a potom i njegove žene i četvoro dece.
Iako dokumenti koji su nađeni posle pada Gadafija ukazuju da je u celu operaciju uključena i CIA, sveobuhvatna istraga o ovom slučaju prema svemu sudeći nikad neće ugledati svetlost dana.
Sud u Strazburu je, ipak, napravio prvi korak u razotkrivanju evropske bruke da krije svoju umešanost u američki program tajnih zatvora. Ipak, ovaj prvi korak nije dovoljan, jer evropski „prljavi veš” nije samo na obalama Vardara.
Nenad Radičević
objavljeno: 16/12/2012
