Blog: Eniac, 25.Jul.2016, 10:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kako da od vremena izgubite sa malom gol razlikom

Često se vraćam na to koliko je sjajno imati lični blog/dnevnik i više godina svog života na neki način dokumentovano na jednom mestu. Tekstovi su na neki način vremeplov koji služi da vam pokaže šta je to što se jeste (ili nije) promenilo u godinama koje su iza vas – svojevrsni reper u odnosu na koji gledate da li ste se pomerili napred ili nazad i vrlo lični priručnik za budućnost. Jedan takav tekst nastao je pre 9.5 godina. Nastao je iz jednog razgovora o kompromisima i gubljenju jednog da biste dobili drugo – takozvanom trade-offu. Trade off je prost koncept koji možete naći svuda, a možda je najpoznatija primena u ekonomiji gde se još naziva i oportunitetni trošak – ili vrednost onoga čega smo se odrekli. 

U mom slučaju trade off se uvek vezivao za vreme, jer kako je sve više stvari krenulo da se dešava na poslovnom planu, sve ostalo je polako počelo da ide manje glatko nego što je to ranije bio slučaj. Onda su se desile tridesete, novi posao, obaveze i izazovi i mnogo manje vremena da se posvetim ljudima i stvarima koje volim. Par sjajnih tekstova na ovu temu i nateralo me da na vreme pogledam sa malo ozbiljnije strane.
Odnos prema vremenu Uz sve ove tekstove, do ruku mi je došao i Lazin “Čaj od šljiva” i jedan sjajan tekst o dubokim razlikama u načinu na koji se vreme tretira kod nas i na zapadu. Moja panika zapravo je prilagođavanje novom sistemu merenja vremena. Prelazak iz meseci i nedelja u sate i minute koji traje godinama. Laza to mnogo lepše definiše nego što bih ja ikada mogao:
Razlika je u vremenskim jedinicama oko kojih se vrti svakodnevni život. U Londonu su to sati i minuti; u Beogradu su (i dalje) nedelje i meseci…
… Ako ičega u Srbiji ima na pretek, onda izgleda da je to vreme.
… Razgovori u kafićima su dugi i detaljni – zanimljivo i specifično zgubidanstvo koje se graniči sa filozofijom; ‘naivna filozofija’ kao pandan ‘naivnom slikarstvu’?
Nema ničeg lošeg u ovome. Više to treba prihvatiti kao kulturološku razliku nego automatski označiti kao dobro ili loše, i videti kako da iskoristite najbolje od oba sveta. Ovo je i ujedno i zaključak njegovog teksta:
Ta tipična balkanska atemporalnost – osećaj da je kod nas, nekako, vreme stalo – je bila jedan od najvećih poklona koje sam ikada dobio: sve vreme ovoga sveta, za sve što me zanima.
Ono što možemo je da makar povremeno skinemo kapu sporosti. Da je nekada prepoznamo i kao benefit, ne samo kao problem. Da je i dalje mentalno negujemo, kao našu malu tajnu i sitno zadovoljstvo. Za moderni svet, i mudar život u njemu, trebaju nam obe stvari.
Duboko oranje: ni samo drljanje, ni samo kopanje bunara. I površina i dubina.
Bitka sa vremenom počinje Vreme ne može da se pobedi. Ironično, potrebno je vreme da se ovo shvati. Ono je uvek jedno 20ak godina u plusu dok se vi okrenete i shvatite da je vreme verovatno jedina stvar na koju ne možete da utičete. Bili pametniji, lepši, bogatiji, visoki, snažni, brzi i sve što ste uvek sanjali – ono i dalje teče istom brzinom. Vreme nije novac jer ne može da se zaradi, već samo da se štedi. Odavde, bitka sa vremenom zahteva surovu prioritizaciju.
Vreme opet ima ključnu ulogu, ono vas nauči šta je to što vam je bitno a šta ne. Počnete život sa puno vremena, popunite ga sa školom i društvom, a onda dođu i porodica i karijera. Vreme postaje igra školice u kojoj, u najboljem slučaju, možete da stojite na dva “kruga”.
Via Krikus Strip / Ilustrovana Propast
Prioritizacija je ništa drugo do još jedan proces koji se završava trade off-om. Donošenje odluke o tome šta vam je zapravo bitnije. U fizici trade off objašnjavaju primerom u kome možeš u jednu sobu staviti ograničenu količinu predmeta. Ako su manji – staće više primeraka, ako su veći staće ih značajno manje ali će individualno biti veći. U slučaju vremena, soba je veličine 24 sata.
Hitno – bitno Što je hitno, retko je i bitno a što je bitno je ne tako često i hitno.
– Dvajt Ajzenhauzer
Posle desetine treninga o upravljanju vremenom, i dalje nisam siguran da sam uspeo da nađem pravu formulu kako sačuvati/bolje organizovati vreme što može i većina ljudi koja me zna da posvedoći. Međutim ostao je jedan grafik, koji može da pomogne u trenucima kada zaista ne znate šta je najbolje učiniti da malo pametnije donesete odluku. U pitanju je Ajzenhauzerova matrica odlučivanja.

Prevedeno u neki primenljiviji jezik, postoji gomila situacija u kojoj se suočavamo na svakodnevnom ili dugoročnijem planu kada treba prioretizovati ili odustati od određenih aktivnosti jer nisu bitne u trenutku kada biste želeli da ih uradite. Ovo posebno dolazi do izražaja kada su u pitanju aktivnosti koje zahtevaju dugoričnije planiranje, jer se na vreme onda mnogo lakše zaboravi i ode u drugi plan. Recimo, pretpostavite da je prosečni životni vek 80 godina. Tokom ovog perioda postoji mnogo trenutaka kada su određene aktivnosti bitnije od svih onih koje deluju mnogo hitnije za rešavanje. Razlog za ovo je što je ostvarivanje istih realnije u tom malom vremenskom periodu ili, vrlo često,  jedino moguće. Evo nekoliko primera.

Razlozi za ovo su obično fizičke i socijalne prirode. Postati profesionalni košarkaš u tridesetoj kada je telo uveliko formirano nije toliko lako. Isto je i sa fakultetom. Studiranje sa 50, kada ste većinu srednjoškolskih termina zaboravili zahteva mnogo veći trud nego ako to uradite odmah. Studiranje sa 15 isto tako nije moguće jer niste dovoljno spremni za izazove koje nudi visoko obrazovanje. Postoje izuzeci ali ne treba se njima voditi.
Sklopiti brak ili postati predsednik uveliko zavisi i od socijalnog okruženja. Zbog posla i obaveza mnogo ste manje okruženi ljudima što ste stariji pa je odatle i mogućnost da upoznate “onu pravu” manja. Nije nemoguće, ali je teže, odakle ova aktivnost postaje hitnija nego što se većini čini. Ako već želite da imate decu, tu su nova ograničenja što opet ovoj situaciji daje viši prioritet i objašnjava zašto se većina ljudi odlučuje na brak u “zelenoj zoni”.
Sa druge strane, postati predsednik zahteva da iza sebe imate krug ljudi i infrastrukturu koja se gradi godinama. Prosečna starost predsednika u US je 54 godine, što je dovoljno zrelo da iza sebe imate iskustvo i zrelost za takvu poziciju, ali i dovoljno mlado da možete da ostanete tu 2 mandata. Zbog drugog razloga se vrlo retko biraju predsednici koji su stariji od 70.
Na sve ovo treba dodati i činjenicu da sa godinama se sve manje odlučujete na rizik. Odavde nije ni čudno što je dobar deo današnjih tehnoloških kompanija (Facebook, Snapchat…) pokrenulo nekoliko golobradih studenata. Sa manjkom godina i znanja, više ste odlučniji da uradite neke stvari koje nužno ne deluju pametno. Ako ste u dvadesetim i želite sa rancem da proputujete svet, verovatno je najbolje da uradite to odmah.
“Sve je to relativno…” Spomenuo sam već kako se na zapadu vreme broji u sekundama i minutima, a kada se vratite tamo gde se odrasli ono se nekako uspori i kao da se nikada nije promenilo. Relativnost postoji jer je poimanje vremena lično i pravila nisu primenljiva za svakog. Stoga, nezahvalno je komentarisati način na koji ljudi organizuju svoje vreme.
Deo koji nije relativan je da, šta god se desilo, vreme prolazi i sa sobom nosi ljude i prilike koje će vam nedostajati a naprosto više neće biti tu. Rekao sam već da ovo nije bitka koju je moguće pobediti, ali je meč koji možete sa uživanjem da gledate ako učinite da vreme malo više radi za vas. Zato, voleo bih razmislite kada odlažete nešto što vam je bitno nečim što će vas ili nekog drugog trenutno učiniti srećnim. Makar pokušajte. Vremenu je svejedno, ono neće stati zbog nas i gura istim tempom čak i kad su produžeci.

Nastavak na Eniac...