Izvor: Politika, 28.Avg.2009, 01:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nelegalne građevine u priobalju na prodaju
Vlasnici zauzmu zemljište bez ikakve dozvole ili ga zakupe za nekoliko hiljada dinara godišnje i preprodaju višestruko skuplje. – Zakon ne omogućava da se na vodoprivrednom zemljištu postavlja išta sem privremenih objekata
„Otkud vam ideja da je ovo moje privatno vlasništvo, u priobalju ga gotovo niko i nema”, pita čovek koji prodaje sojenicu i plac 10 puta 20 metara na makiškoj strani Save za 15.000 evra. „Parcelu sam uzeo u zakup ali nećete imati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << problema da ga produžite, to košta samo nekoliko hiljada dinara godišnje”. U kakvom je stanju sojenica, zanima navodnog kupca. „Lošem, da budem iskren, ima dva sa dva metra i propala je. Čak sam mislio da je srušim”, priznaje pošteni prodavac. Znači, razmišlja kupac „zapravo bih sa 15.000 evra kupio tvoju volju da se pomeriš sa placa kako bih ja srušio tvoju ćeliju na stubovima i mogao da sa pravim vlasnikom zemljišta – državom – sklopim ugovor o zakupu za pet ili šest hiljada dinara godišnje”.
Nisu sve ponude za prodaju parcela u priobalju iste. Ima i onih koji oglašavaju sasvim dobro održavane sojenice, lepe prizemne vikendice, pa i luksuzne vile. Jedina mana je što je većina njih na državnom posedu. Za nekoliko hiljada dinara godišnje njihovi vlasnici su dobili jeftin „građevinski” plac na vodoprivrednom zemljištu. Nemogućnost da se takvo vlasništvo ikada legalizuje nije dovoljna da omete svakog kupca.
– Nemojte se čuditi što je neko spreman da kupi skupe vile koje mu nikada ne mogu zaista pripadati. Upoznao sam sportistu koji je bio zainteresovan za takav pazar. Kada sam ga pitao šta će da uradi ako mu inspektori poruše kuću, odgovorio je „nema veze, imam para”. Pretpostavljam da je slično i sa ostalim kupcima takvih objekata. Neka vas ne zbunjuje ni to što neko gradi luksuzan objekat za stalno stanovanje na plavnom području. Znam jednog čoveka koji je na gornji sprat preneo sve vredne stvari a donji žrtvuje kada voda naraste – kaže Dragan Kajgo, direktor vodoprivrednog preduzeća „Sibnica”.
Pošto ne raspolažu svi neograničenim rezervama novca, nema mnogo kupoprodajnih transakcija. Ni za obične, mnogo jeftinije sojenice ponuda i tražnja nisu velike. Ljudi koji grade u priobalju, kažu upućeni, uglavnom žele da tu i ostanu jer im treba vikendica za rekreaciju ili zbog zdravlja. Njihov oporavak ugrožava ostale, pošto grade na komunalno neopremljenom zemljištu, pa se čvrstog i tečnog đubreta oslobađaju bacajući ga u reku.
Mnogo veći problem je ako se, umesto za sojenice, koje su privremeni objekti i mogu se lako ukloniti, odluče da bez dozvole grade prizemne vikendice, čak i ako nisu luksuzne kao ekstremniji primeri na koje se može naići šetnjom kraj reka. Za stalne objekte su potrebni i ozbiljniji građevinski zahvati, kojima se oštećuju nasipi i kanali i ugrožava odbrana od poplava. Osim već čuvenog divljeg naselja na delu od Bloka 45 do Ostružničkog mosta, nadležni kažu i da se na pet kilometara obale takozvanog Jojkićevog Dunavca, na relaciji Borča – Krnjača – Crvenka, nanizalo oko 200 građevina, što sa dozvolom, što bez nje, i da je među njima mnogo vila dostojnih bogataša. I skromnija zdanja koja imaju dozvolu često prelaze granice koje im nalažu uslovi za postavljanje objekta.
– Zakon ne omogućava da se na vodoprivrednom zemljištu postavlja išta sem privremenih objekata. Sojenice ili splavovi dolaze u obzir ali isključivo ako vlasnik dobije saglasnost nadležnog i poštuje uslove za postavljanje. Time se naš zadatak završava a počinje problem jer nemamo dovoljno ljudi da bismo kontrolisali šta zakupci zaista grade. Znamo da mnogo zakupaca ne izmiruje dugove – kaže Nikola Marjanović, direktor „Srbijavoda”.
Malobrojni čuvari „Srbija voda” ponekad i uhvate onoga koji gradi bez dozvole ili protiv izdatih uslova, ali dojavu moraju da pošalju vodoprivrednim inspektorima, koji jedini mogu da pišu prijave. Kako je i njih svega 30 za teritoriju cele države, jedva nekoliko za beogradsko područje, inspektori teško stižu da jure protivpravne graditelje, utoliko teže što se oni na placu uglavnom pojavljuju samo vikendom. Ako im inspektori ipak uđu u trag, tužilaštvo ne reaguje na prijave ili sud počiniocima odreže smešne kazne.
Ne zna se ni koliko je zakupaca vodnog zemljišta. Nekoliko javnih preduzeća gazduje zemljištem u priobalju i ima ovlašćenja da potpiše takve ugovore, ali centralna evidencija podataka, koja bi inspektorima sigurno olakšala planiranje rute obilaska terena, ne postoji. Kao što nema ni jedinstvenih kriterijuma za izdavanje uslova za postavljanje objekata u priobalju. Kako nezvanično kažu upućeni, svaka institucija se vodi svojom logikom, jedni se više staraju da objekti ne naštete zelenilu na obali, drugi brinu za zaštitu nasipa i kanala.
I gradska uprava se, izgleda, upravlja specifičnom logikom – svaki platiša je dobar, čak i ako imovina na koju plaća porez nije zakonita. Vlasnicima objekata u priobalju uprava naplaćuje taksu za zauzeće zemljišta, bez obzira na to da li je zdanje uopšte imalo dozvolu da zauzme zemljište i ne osvrćući se ako je dozvola prekoračena i zauzeto više zemljišta nego što propisuju uslovi za postavljanje.
– Naši ljudi samo obavljaju ono što nam je naložila Skupština grada. Ona je donela odluku o lokalnim komunalnim taksama, u čijem primenjivanju mi pomažemo tako što tražimo obveznike i spisak imena dostavljamo Sekretarijatu za finansije. Takse se naplaćuju i legalnim i nelegalnim objektima. Stav tumača odluke je da takse ne utiču na legalnost objekata nego da o tome brinu oni koji su za to nadležni – rekao je Radovan Draškić, direktor „Zelenila”.
Kada neko pokuša da sazna ko treba da poruši bespravno naselje, nadležni često uzajamno prebacuju odgovornost, ali očigledno nema zabuna kada nešto treba naplatiti. Umesto da podaci „Zelenila” budu upotrebljeni da se divlje građevine sruše, naročito kada ugrožavaju nasipe, divlji graditelji plaćaju samo, zavisno od zone u kojoj su se smestili, od 340 do 648 dinara godišnje, koliko ih košta taksa za zauzeće zemljišta. Ako ipak ima ugovor o zakpu, graditelj će platiti još nekoliko hiljada dinara.
Vladimir Vukasović
[objavljeno: 28/08/2009]
