Izvor: Politika, 14.Mar.2011, 00:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grejanje na 10.000 tona otrovnih auto-ulja
Procenjuje se da u kotlarnicama završava čak 90 odsto maziva za motorna vozila, od oko 15.000 tona koliko se godišnje iskoristi u prestonici, iako je taj otpad kancerogen i mutagen
Primitivni metod reciklaže auto-ulja u Srbiji izgleda ovako: umesto da se taj kancerogeni i mutageni otrov šalje na preradu, on se prodaje kao loživo za kotlarnice.
Čak 90 odsto iskorišćenih maziva uglavnom završi u zemljištu ili vodi, gde ih izlivaju radnici auto-servisa, ne mareći >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za to što litar upotrebljenog ulja zagadi milion litara vode. Jedva nekoliko promila se nosi na pravu reciklažu.
To je sumorni bilans istraživanja o tome šta se dešava sa deset do petnaest hiljada tona motornih ulja, koliko se godišnje upotrebi u Beogradu. U čitavoj državi, reč je o 65.000 tona, navodi se u istraživanju Tehnološko-metalurškog fakulteta, predstavljenom juče u Sekretarijatu za zaštitu životne sredine.
Ovako loše stanje će potrajati jer je teško uspostaviti sistem nadzora.
Propisi nalažu da servisi vode evidenciju o svakoj kapljici ulja koje prođe kroz njih i predaju ga sakupljačima koji će mazivo odvesti na tretman. Rafinerija Beograd ima tehnologiju za preradu ulja, dok su cementare zainteresovane da upotrebljenim motornim uljem lože svoje pogone, koji razvijaju dovoljno visoke temperature da su u stanju da do neškodljivosti razgrade opasne hemijske sastojke. Ti dogovori se još sklapaju, a Rafinerija Beograd čeka da veće količine ulja konačno opet počnu da pristižu. Devedesetih godina prošlog veka ona je praktično prestala da radi, zato što nije dobijala maziva, a stanje se do danas nije mnogo popravilo.
– Neophodno je i da inspektori ozbiljno prionu na posao i proveravaju radnje u kojima se ostavljaju otpadna ulja. Nezgodno je što je nadzor nad opasnim otpadom poveren republičkim inspektorima, a njih nema mnogo i nije im lako da stignu do svih servisa. Bilo bi uputno da se deo nadležnosti prebaci gradskoj ekološkoj inspekciji – objašnjava profesor dr Đorđe Janaćković, sa Tehnološko-metalurškog fakulteta.
Problem servisima, kao što su se požalili neki od vlasnika juče u Sekretarijatu za zaštitu životne sredine, jeste i to što sakupljači od njih naplaćuju preuzimanje ulja, mada ga posle prodaju postrojenjima za preradu, a još će uskoro početi da dobijaju devet dinara po kilogramu prikupljenog otpada kao subvenciju republičkog Fonda za zaštitu životne sredine. Uz trošak za sakupljače, servisi moraju nabaviti i posude za sakupljanje ulja, dok su oni koji imaju više od 500 litara godišnjeg prometa obavezani i da naprave mesto za privremeno skladištenje. To nisu ogromne pare. Ali, jeste izdatak, umesto kojeg je prijatnije prodati burence ulja za dvadeset do trideset evra, koliko ono košta na crnom tržištu.
----------------------------------------------------
Zavera ćutanja auto-servisera
Auto-servisa ima na svakom koraku, ali pošto nema njihovog jedinstvenog registra, jedini način da im se uđe u trag je „pešačko” terensko istraživanje.
– Mlađi saradnici na istraživanju krstarili su po gradu. Najzad smo napravili listu od oko 350 servisa i dostavili im upitnike, napomenuli da je popunjavanje dobrovoljno i da zbog odgovora neće trpeti posledice, ali čak ni posle toga više od stotinu vlasnika nije htelo da odgovori – navodi dr Đorđe Janaćković.
Pošto je malim privatnicima bilo isuviše skupo da sami prevoze opasan otpad do većih odobrenih skladišta ili u pogone za preradu, nekolicini servisa su pre dve godine podeljene posude za sakupljanje i privremeno skladištenje iskorišćenih maziva. Firme sa licencom za transport nosile su taj otpad do postrojenja gde ulje može biti prerađeno. To su još bili prvi koraci pilot projekta upravljanja ovom vrstom otpada u Beogradu.
– Krajem prošle godine organizovali smo i obuku za servisere. Ali, odazvalo ih se tek desetak. Oni i dalje uče, ali krug zainteresovanih se ne širi – priznaje dr Janaćković.
V. Vukasović
objavljeno: 14.03.2011
