Izvor: Politika, 04.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Film o preprekama koje ih ponižavaju
Radivoje Bukvić, realizator i režiser dokumentarca, želi da ukaže na diskriminaciju prema osobama sa invaliditetom
Navijačke pesme na tribinama Partizanovog stadiona pre neki dan pevao je samo jedan čovek. Ovaj zakleti "grobar" bio je osam godina sprečen da poseti teren svog omiljenog fudbalskog kluba i nije krio uzbuđenje što je ponovo tu. Tridesetjednogodišnji mladić zove se Čedomir Antić, od rođenja boluje od cerebralne paralize, a sada živi u Domu za osobe sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << invaliditetom "Dragiša Vitošević". Priču o životu, teškoćama sa kojima se sreće kada kroči van doma i najvećoj ljubavi – Partizanu, snimilo je oko kamere i ona će sa još osam ispovesti činiti dokumentarac o stanarima bežanijske ustanove. Da na ovaj način upute apel svetu i pokušaju da razbiju predrasude koje vladaju o njima pomaže im Radivoje Bukvić, realizator i režiser filma. Po profesiji je glumac, a već pet meseci služi civilni vojni rok u Domu "Dragiša Vitošević". Za to vreme stanarima je pomogao da osnuju dramsku radionicu, a onda je, kaže, shvatio da oni u stvari žele da ispričaju istinu o sebi, ne da glume.
– Nisam znao gde ću služiti vojsku. Susret sa stanarima Doma "Dragiša Vitošević" za mene je pravo otkrovenje. Očekivao sam da vidim depresivna lica, ali iznenadio sam se koliko ovi ljudi znaju da cene život, kako desetostruko vraćaju za malo dobrote. Lica su im puna osmeha i raduju se svakom novom danu, svakoj sitnici. Osobe bez invaliditeta, zavarane savremenim, brzim tempom života, okupirane isplaćivanjima kredita, ne znaju, kao oni, da primete da je napolju sunčan dan. Svako popodne ustanovu napuštam pozitivan i pun energije. Film nije moj, već stanara doma, priča je njihova, sve radimo zajedno uz dogovor – istakao je Bukvić.
On bi, kaže, voleo da publika čuje, ne samo da vidi film o ljudima sa invaliditetom i preprekama koje često utiču da se osećaju poniženo. Na taj način žele da ukažu i na diskriminaciju prema njima koja na svakom koraku vlada u društvu.
– Osobe sa invaliditetom zavise od tuđe pomoći, mnogo toga ne mogu da urade same. Oni ne mogu da žive tako, moraju biti uklopljeni u ostatak populacije, bez predrasuda. Naš vrednosni sistem mora biti promenjen i ovaj dokumentarac biće jedna vrsta apela za to – naglasio je mladi glumac.
Da da svoj doprinos priči, Čedomiru Antiću nije smetalo da u podne na temperaturi koja je dosezala 37. podeljak sedi na tribinama i priča svoju priču. Nekada ga je otac dovodio iz Pančeva na svaku Partizanovu utakmicu, što mu je, kaže, mnogo značilo. Tada je mogao sa drugarima koji su sedeli u kolicima da za svoj klub navija sa tartan staze. Od 1998. godine, posle incidenta kada je sa tribina na njih bačena baklja, zabranjen im je pristup na stazu. Iako je pokretan, rizično je da dok igra traje boravi na tribinama. Za drugare iz doma, koji su u invalidskim kolicima, do njih nije napravljen prilaz. Čedomir je čuo najave da će stadion u Humskoj biti obnovljen. Pričajući o Partizanu kao delu svoga života, u dokumentarcu je izvođače radova zamolio da prilikom uređenja tribina misle i na verne "grobare" sa invaliditetom.
– Predlažem da urede i ograde deo tribina samo za nas. Otkako znam za sebe navijam za Partizan i na njegovom stadionu bio sam stotinu puta. Sada sedim ispred televizora i bodrim svoj tim, ali to nije isto, stadion mi jako nedostaje – naglasio je Čeda.
On i ostali "junaci" dokumentarnog filma nadaju se da će im se trud isplatiti, da će ih svet čuti i pružiti im šansu da žive kao i svi ostali ljudi. Ovaj projekat finansira Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, a po okončanju montaže javnost će dokumentarac moći da pogleda na nacionalnoj televiziji.
D. Jokić
[objavljeno: 04.08.2006.]
