Izvor: Telegraf.rs, 31.Jul.2016, 07:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
“DOK MOJ SIN SISA, RADIM JOŠ TRI STVARI”: Ispovest Anje M. će vas ostaviti bez teksta!
Dolazak nove bebe u porodicu mnogi doživljavaju kao bajku, ali većina njih govori da nije sve tako sjajno, pa je ekipa Telegrafa želela da sazna kako zaista izgledaju prvi dani roditeljstva.
Razgovarali smo sa Anjom M., mladom mamom iz Beograda za koju je roditeljstvo, kako nam je rekla, sveti čin sa mnogim dužnostima u toku dana, posle kojih se ona oseća iscrpljeno, ali i mnogo lepše.
Najpre, šta to beše spavanje? Pravo buđenje je u 5.15 svakog jutra. A pre toga u >> Pročitaj celu vest na sajtu Telegraf.rs << toku noći imam 999 sitnih buđenja, često da proverim da li moj sin diše, da li leži na levom ili desnom boku. Ponekad me strah uhvati i panično skočim samo da proverim da ne leži slučajno na stomaku.
Ako u tim momentima utvrdim da, ne daj bože, leži na leđima – najbrže što mogu ga okrećem na bok. I nakon toga pokušavam da zaspim. Ponekad imam previše ovčica da izbrojim, a često mislim da mnoge radnje obavljam spavajući.
Često, kad ne mogu da zaspim od umora, u telefonu gledam slike svog sina. I topim se. Negde u milisekundama raspilavljenosti potonem u san. Do sledeće sirene, naravno.
Plač mog sina u gluvo doba noći zvuči kao sirene za vreme NATO bombardovanja, vanredno stanje i sedam ekipa Hitne pomoći na licu mesta. To je alarm kojim ja počinjem svoj dan, koji se najčešće i ne završava.
Prvo što uradim pre nego što otvorim oči menjam pelene po automatizmu. Sve zavisi je li noć bila zapečaćena ili ne. Ako jeste, pravac u kupatilo onako raščupana da ga okupam. U toj brzini nekad, dok laktom proveravam temperaturu vode, ošurim samoj sebi ruku.
Foto-ilustracija: Profimedia
Dok moj sin sisa, jednom rukom čitam vesti, drugom rukom ga milujem po glavici. Četvrta stvar koju radim u isto vreme je pevušenje. Jednom nogom pokušavam da dovučem prekrivač i ušuškam ga, a drugom nogom pokušavam da dohvatim jastuk da se podbočim.
Kada je ta obaveza završena, opet sledi plač. Ni zbog čega. Tada sledi ljuljuškanje, sledeća serija pevušenja. I sve ispočetka.
Foto - Ilustracija: Pixabay
Rana posle porođaja boli toliko da se ne može sedeti, ne može se ležati, ne može se stajati, ne može se cupkati. Koji god položaj da probam da zauzmem – nepodnošljivo je. Pretvaram se u babu iz nekog sremskog sela koja sedi na klupici ispred kuće sa drugim babama i – žali se.
Jesam li govorila o umoru? To je mešaavina fizičkog umora, psihičke iscrpljenosti, moralnog nadahnuća, emotivne ispunjenosti, seksualne praznine. To je sve u jednom, ako se može zamisliti takav osećaj.
O bolnim grudima koje prete da puknu i o tome da nijedan grudnjak nije dovoljno suv i da ne postoji realna mogućnost da se osuši za deset minuta, to je stvar o kojoj razmišljam. Baš često. I onda me obuzme lepote života. Pokatkad i očaj.
Zavisi jesam li u toku tuširanja uspela da se istuširam ili sam onako mokra najbržim sprintom zalaufala do sobe da umirim plač moje bebe.
Foto - Ilustracija: Pixabay
Vreme za kafu? Vreme za san? Zaboravila sam šta je sve to. Ponekad poželim da se prisetim kako izgleda piti kafu makar pet minuta bez ijednog zvuka sa strane.
Kada moj sin zaspi, čeka me veš. Ali to nije samo veš, to je Monteverest pelena, benkica, muževih majica, mojih raznih odevnih predmeta, koji se na kraju pretvore u pet stvari koje se vrte.
Pre nego što sam postala majka, nisam verovala da ću ikada zaspati sedeći. Pogotovo ne sa varjačom u ruci, kao neka mučena Pepeljuga.
Printskrin: Youtube/Caters Clips
Taman kad mislim da bebac spava i prilegnem, čuju se sirene. Ona samo njemu znana frekvencija koja bi me podigla iz kome.
I tako se sve vrti ukug otprilike 85 puta u toku dana, dok moj sin ne učvrsti san oko jedan posle ponoći da zaspi makar duže od sat vremena u komadu.
Pogledajte video kako da upakujete poklon za bebu.
Podelite sa nama u komentarima vaša iskustva na ovu temu.
(Telegraf.rs)
.jpg)
