Izvor: Politika, 15.Dec.2012, 22:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mrzeo me što pevam i igram kao crnkinja

Džez pevačica priča o Adi Ciganliji kao svom izvoru energije, glasu i telu koji, kad ih upari, rade kao mašina, Vasilu Hadžimanovu, Arsenu Dediću, engleskom fudbalu, emocijama Duška Radovića...

Estradna umetnica i džez pevačica Bisera Veletanlić, zvezda domaće scene, i ove jeseni je, sa sastavom „Darkvud dab”, na turneji po Srbiji, obradovala stare i stekla nove obožavaoce. Ovu svoju muzičku priču započela je 2011, a završila je sinoć,koncertom u Centru „Sava”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Najuspešniju saradnju ostvarila je sa Kornelijem Kovačem i Arsenom Dedićem. Osvajala je prve nagrade na svim festivalima.

Rođena je u Zagrebu. U mestu rođenja je završila školu solo pevanja. Majka Rozalija joj je Slovenka, a otac Mehmed Bosanac. Nije se udavala.

Kako se snalazite na muzičkoj sceni?

Nikad se nisam gurala ni bila nametljiva. Potpuno sam suprotna od svih naših „zvezda”. Mirna sam, tiha osoba. Volim da se družim, smejem i, naravno, pevam. Bez pevanja ne mogu. To sam ja. To najbolje znaju oni sa kojima sarađujem.

Koje je vaše najznačajnije iskustvo?

Pevanje u Nemačkoj. Bilo je to u drugoj polovini šezdesetih. Pevala sam u najelitnijim nemačkim i američkim klubovima. U tom periodu naučila sam kako se radi posao na najvišem nivou. Za mene je to bio životni fakultet. Jer, međunarodna konkurencija je bila velika. Ipak, odgovorila sam pravom merom na te izazove.

Gde sad skupljate snagu za sve napore?

Volim da pešačim. Meni je Ada Ciganlija izvor snage i energije. Odlazim na tu sportsku šetnju u društvu, ali i sama. Sad, jedno vreme, nisam išla do Ade. Slomila sam ruku na koncertu u Banjaluci, pa mi je oporavak trajao duže nego što sam to očekivala.

Čime čuvate dobar glas?

Odlazim na inhalacije pre koncerta. Spavam duže i manje pričam. Ali, za dobar glas, za umetnost uopšte, pa i za kompletan život, najvažniji su veliko srce i široka duša. Naravno, i genetika. Moji roditelji su fantastično pevali, a Senka i ja smo to nasledile. Dodatna sreća je i što su boje naših glasova posebne, pa zato i upečatljive.

Glas je obeležio vaš umetnički život, a privatni?

Ne želim da govorim o privatnom životu. Da se otvorim vama svi ostali bi me tu čačkali. Ta moja životna vrata ostaju zauvek zatvorena za javnost.

Koliko ste moćni na sceni?

Veoma. Osećam se tako i kad sam statična, kad pevam neku baladu, kao što su „Ne plači”, „Milo moje”... Ali, kad pevam nešto što traži ritam, spontano uparim telo sa glasom i tada radim kao mašina. Ne mogu drugačije. Ne vežbam to kod kuće. To je u meni. To je ono što mi ide iz srca i duše. Imam za to primer iz Frankfurta. U toku jedne pesme gost crnac je, naglas, da svi čuju, rekao za mene: „Mrzim je! Peva i igra kao crnkinja”. Ne znam šta je time hteo da kaže, ali doživela sam to kao veliki kompliment.

Kako se osećate na sceni kad aplauz traje i traje?

Kao Duško Radović kad ga je glumac Ljuba Tadić dovezao kolima do gimnazije ispod Tašmajdana i pokazao mu poruku koju su đaci napisali na zidu škole: „Živeo Duško Radović!” Duško je tada, pričao je Ljuba, zasuzio i, gledajući ka školi, pokušao da zapali cigaru zaboravljajući da mu jedna već dogoreva u ustima... Tako su deca, najveća Duškova ljubav, rasplakala svog pesnika.

Šta vam je važno dok pevate?

Muzičari su mi uvek najbitniji. Posebno mi je važan moj sestrić Vasil. On je moja krv. Na istim smo talasnim dužinama. Vasil u sastavu „Darkvud daba” svira klavir. Imam privilegiju da budem uz Vasila. On je takav pijanista da me, prosto rečeno, unese u ritam i onda poletim. Tada sam ja!

Čujete li se sa Arsenom Dedićem?

Znala sam da ćete me to pitati. Nažalost, ne. Ne znam zašto i ne znam zbog čega je do toga došlo... Nismo se mi ni ranije pozivali telefonima. Hrvatski muzičari sad često gostuju u Srbiji, posebno u Beogradu, ali nas niko ne zove u Hrvatsku. I to ne razumem.

Zapevate li i u kafani?

Ne. Nisam taj tip. Prvo, ne odlazim u kafanu uveče već, ponekad, danju, kad nema muzike. Ukoliko se to, ipak, dogodi i noću, onda, nesvesno, čujem gde muzičari greše, a to me zamara. Meni je, često, kad sam van scene, tišina najlepša muzika.

Kome sad pevate „Milo moje”?

Svima...

A kome, ipak, posebno?

Nemam nikog posebnog.To je divna balada, lirsko-epskog setnog sadržaja. Reči je napisao Duško Radović, a muziku Kornelije Kovač, a ja je, kao sve, pevam na svoj način, iz srca i duše. Ovo je pesma koja važi za sve odnose, pa čak i za stanje u zemlji u kojoj živimo. Apsolutno se uklapa u sva događanja.

Kako doživljavate publiku?

Kao nekoga s kim razmenjujem ljubav. Moram da imam kontakt sa publikom. Ne mogu kao automat da urlam, da foliram uzbuđenje i da vičem: „Dižite ruke, noge...”. To ne mogu. Meni je Kolarac potaman. „Potaman” se i zove sjajna pesma „Darkvud daba” koju pevam. Publiku osećam kako diše. Gledam ta uzbuđena lica koja imaju blagi osmeh. Time se napajam kao dragocenim životnim sokovima...

-----------------------------------------------------------

Opčinjena fudbalom

Šta gledate na televiziji?

Najčešće sport. Volim tenis i dobar fudbal. Naravno, nisam neki stručnjak, ali opčinjena sam činjenicom da se engleski i španski fudbaleri u toj igri daju potpuno, bez ostatka, bore se do poslednjeg daha. To je poenta njihovog odnosa prema igri. Oni celu utakmicu odigraju u početnom ritmu. Za mene je takva posvećenost igri fascinantna.

Slavko Trošelj

objavljeno: 16.12.2012

Nastavak na Politika...