Izvor: NoviMagazin.rs, 11.Dec.2014, 13:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ivan Barbalić: Pravda za svu decu koja su ostala bez doma
Porodici Barbalić nasilno su radikali pre 17 godina u Zemunu oteli stan. Sudski spor još traje, a konačanu reč daće 22. Decembra Alpelacioni sud, ako ročište ne bude povono odloženo zbog štrajka advokata
Apelacioni sud u Beogradu odložio je 5. decembra raspravu po žalbi Ivana Barbalića za 22. decembar. Da li će i tada biti održana zavisi od toga hoće li prestati tromesečni štrajk advokata, ali ono što nije upitno jesu dalji koraci u odbrani prava >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << na oteti stan – kad iscrpi sva pravna sredstva u Srbiji, Ivan Barbalić će se žaliti Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. “Sačekaćemo odluku Apelacionog suda i nastaviti dalje, mada za mene to odavno nema smisla. Nema za mene, ali možda ima za mog sina i svu decu koja su ostala bez doma u vreme raspada Jugoslavije”, kaže Novom magazinu Ivan Barbalić.
Pre 17 godina i Srbija i region, a dobrim delom i čitav uljudni svet koji se bavi ljudskim pravima, znali su ko je Ivan Barbalić. Rođeni Zemunac čiju su porodicu iz stana u kojem su legalno i legitimno živeli izbacili čelnici Srpske radikalne stranke i njihov vođa, tada predsednik Opštine Zemun Vojislav Šešelj. I preko noći uselili svoju partijsku drugaricu, sprečavajući pri tome proteste Zemunaca i Beograđana. Jedina greška Barbalića, tada žive majke Danice, sina Ivana i unuka Daria, bilo je prezime. Hrvatsko! I neoprezni odlazak na letovanje u porodični stančić u Baškoj na Krku.
Danas posle punih 17 godina sporenja za Barbalića ne zna ni Apelacioni sud u Beogradu, jer se tamo se, slučajnom greškom valjda, vodi kao žalilac – BARABALIĆ. Slučaj Barbalić ponovo je za tren ušao u medijski fokus po povratku lidera SRS i haškog optuženika Vojislava Šešelja u Srbiju, ali za Ivana i Daria Barbalića teška regionalna priča nije presudna.
*Izgleda da ste prilično rezignirani i kao da vas ne dotiče povratak Šešelja, čak ste rekli da je Hag samo velika politika.
Da, to jeste velika i visoka politika, a Šešelj bi trebalo da bude u zatvoru zbog onoga što je uradio mojoj porodici i mnogim porodicama, u Srbiji i van nje. Vojislav Šešelj je, uz pomoć vlasti i medija, izazivao mržnju među ljudima i raseljavao ih bez ikakve kazne. Nije to radio sam, imao je podršku viših vlasti i svojih partijskih drugova. Mi Zemunci smo to videli i bunili se bez uspeha.
*Tada je za javnost bilo šokantno mahanje pasoša, navodno hrvatskog, vašeg sedmogodišnjeg sina.
Nije to bilo samo mahanje pasošem – Dario kao “mali ustaša” nije mogao više da ide u svoj vrtić. U “operaciji” preuzimanja našeg stana njegove igračke su razbacane, naše stvari bačene kao da nismo mi legalno živeli tu, nego se uselili u tuđe. Uništen je čitav naš život, stao je u dva kofera, mesecima smo bili kod prijatelja, s nadom da će noćna mora prestati. Nije, pa smo otišli u stančić koji smo imali u Baškoj na Krku. Tamo smo i danas. Neki kažu izbeglice iz Zemuna; jer moj deda je bio profesor Zemunske gimnazije, a otac profesor i direktor srednje ekonomske škole, otac je kao maturant dobio 1941. Svetosavsku nagradu, te godine se deda uselio u stan. Ja sam rođen u Zemunu, moj sin je rođen u Beogradu pošto Zemun tada nije imao porodilište, ali je rođeni Zemunac. To je nešto što jedno mahanje nekakvim nazovi pasošem ne može da izbriše, čak i kada to na televiziji radi moćnik kakav je tada bio Vojislav Šešelj. Kao i mnogi, mi smo planski opljačkani i oterani.
*Za ovih 17 godina koliko traje sudsko sporenje bilo je oprečnih presuda. Kako to tumačite?
Ja nisam pravnik, ali znam nekoliko stvari. Čim sam se vratio sa odmora tokom kojeg su nam obili stan, otišao sam sa advokatom Nikolom Barovićem u stanicu milicije u Zemunu i tražio iseljenje nepoznatih ljudi koji su mi provalili u stan. Načelnik mi je rekao da to nisu nepoznati ljudi – pokazali su lične karte i rešenje Opštine o dodeli stana u kojem niko ne stanuje više od četiri godine. Potpuno nebulozno, što se pokazalo već posle nekoliko dana kada je Sud doneo odluku da se sve vrati u pređašnje stanje. To ni do danas nije učinjeno, a bilo je još presuda u našu korist. Očigledno su oni koji su u mom stanu bili dobro pokriveni.
Znami da je moj otac imao stanarsko pravo, nasledila ga je moja majka Danica, ona je i pokrenula sudski spor, ali nije stigla da dočeka pravdu, preminula je daleko od svog doma. Znam i da bismo ušli u otkup stana da nam nisu nasilno oduzeli stanarsko pravo. Tada je stanarsko pravo bilo ravno imovinskom, a moj otac ga je stekao bez smicalica, poštenim radom i dostojanstvenim životom prosvetnog radnika.
*Mislite li da će na odluku suda uticati činjenica da se SRS podelio i da su nekadašnji vodeći radikali danas vodeći ljudi Srbije?
Ne bih voleo da se to tako desi. Da vam kažem, postoje televizijski snimci i većinu ja imam, na kojima se vidi Aleksandar Vučić na mitingu protiv mene kako govori da ustaše neće piti kafu u Zemunu i da sam ja ustaša. Ali, ja želim da svakako institucija radi svoju posao, ne da odlučuje pod pritiskom vlasti. Vučić i Nikolić zagovaraju pravnu državu i neka pravo radi svoj posao, a ja verujem da će pravna država proraditi sa našim približavanjem Evropi. Kažem našim, jer sam ja rođen u Zemunu, u Srbiji.
*Vi ste sada i građanin Hrvatske. Da li je država Hrvatska reagovala?
Ne, nisam to ni tražio, niti sam očekivao. Mene je moja država Srbija oštetila, tamo mi je otet stan i tamo spor treba da se reši, Hrvatska treba da rešava sporove ljudi koji su devedesetih ostali bez svojih prava i imovine u Hrvatskoj, proterani samo zbog toga što nisu bili Hrvati. Ja čak nisam tražio ni status izbeglice, iako bih imao neke beneficije, ali mi smo imali taj stančić u kojem i danas živimo, pa kako je drugima, tako je i nama. Štampa se mnogo interesovala za slučaj Barbalić, pre desetak godina posle jedne sudske presude u našu korist osvanuo sam na naslovnici “kao prvi Hrvat kome je vraćena imovina u Srbiji”. I pre nekoliko sedmica mediji su pisali o slučaju Barbalić, ali to brzo prođe.
*Ukoliko biste dobili spor, da li biste se vratili u Zemun?
Iskreno, ne. Mojim roditeljima, kao i roditeljima mojih prijatelja, bio je san da pozne godine prežive na moru, ja sam sada u tim godinama, predugo živim ovde da bih opet menjao život, ali voleo bih da moj Dario ima pravo na stan u kojem je rođen.
Pogledaj vesti o: Štrajk
