Izvor: Southeast European Times, 28.Sep.2010, 00:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pogled sa jednog terena u Istanbulu
Već deset godina, afrička zajednica u Istanbulu okuplja se svake godine na fudbalskom turniru. Ipak, te ljude povezuje više od samog sporta.
27/09/2010
Aleksandar Kristi-Miler za Southeast European Times iz Istanbula - 27/09/10
Sa svetloplavim dresom Demokratske republike Kongo, Kris Nkvonta izlazi na fudbalski teren da pokaže veštine za koje se nada da će mu jednog dana doneti slavu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times <<
On je jedan od mnogih mladih Afrikanaca koji žive Istanbulu i koji se svake godine okupljaju na nekoliko nedelja da bi igrali na "kopiji" Afričkog kupa nacija u tom gradu. Igrači potiču iz raznih zemalja, a spaja ih neuhvatljivi san o profesionalnoj karijeri u nekoj od turskih liga.
Dvadesetogodišnji Nkvonta je iz Nigerije i igra za Kongo jer nema dovoljno igrača iz te zemlje da sastave reprezentaciju.
Kaže da je igrao profesionalno u domovini ali, kao i većina njegovih saigrača, nije mogao da sanja kakve ga prepreke i teškoće čekaju u Turskoj.
"Mnogo je teško", kaže za SETimes. "Ne možemo da igramo za neki klub. Stranci ne mogu da igraju u nekom turskom timu ako nemaju dozvolu boravka."
Malo igrača stiže sa dovoljno novca da kupe dozvolu, a bez toga ne mogu da obavljaju posao fudbalera, ili bilo koji drugi.
"Želim da sakupim dovoljno novca da postanem fudbaler, ali je teško zaraditi novac ovde jer nema posla", kaže Nkvonta, koji trenira tri puta nedeljno.
Čak i oni sa ispravnim dokumentima i talentom na fudbalskom terenu nailaze na velike poteškoće.
Kan Vanli, fudbalski menadžer koji je bio deo trenerskog tima turske reprezentacije, proveo je prošle godine tri meseca trenirajući četrdeset afričkih igrača.
"Imali su dovoljno talenta i motivacije", kaže on, "ali je bilo teško izboriti se za mesto. Vremena nije bilo dovoljno, imali smo četrdeset igrača i bilo je previše. Bio sam veoma tužan što nisam duže mogao da radim sa njima."
Igrači mogu da budu talentovani, ali ponekad nemaju potrebne papire. [Aleksandar Kristi-Miler]
Vanli kaže da je počeo da trenira sa igračima jer je bio kandidat za mesto trenera Liberijske reprezentacije i želeo je da stekne iskustvo u treniranju Afrikanaca, ali je na kraju rad sa njima postao strast.
Danas, kada je selektor reprezentacije Maldiva, Vanli smatra da je oko trideset i pet igrača, od kojih niko nije potpisao ugovor sa nekim klubom, imalo talenta da igra u prvoj turskoj amaterskoj ligi, tzv. "Super Amator", gde bi zarađivali platu od hiljadu turskih lira mesečno, što je nekih 500 evra. Tri od četiri imalo je kvalitet da igra u Bank Azija ligi, što je drugi razred takmičenja u turskom fudbalu.
"Niko u Super Amator ligi ne shvata te igrače ozbiljno. Kažu 'imamo dovoljno turskih igrača, kada bi angažovali afričke igrače bilo bi previše skupo'."
Velika prepreka je dozvola boravka potrebna za angažovanje, čije troškove obično mora da snosi klub.
Donald Aberuade, koji je osnovao turnir i još uvek ga vodi, vrlo dobro zna kako razočarenje neizbežno čeka neke od igrača.
"Moj san je raspršen", kaže, opisujući kako je prošao probu sa jednim klubom i trenirao čitavu predsezonu, pre nego što mu je rečeno da neće da plate njegovu dozvolu boravka.
"Dao sam sve što sam imao i nisam dobio ništa zauzvrat. Nije lako stalno trenirati, proći selekciju, otići u kamp i igrati prijateljske utakmice, a onda počne liga i ne možeš da igraš, posle toliko vremena i napora."
Turnir je ušao u svoju devetu godinu i privlači sve više pažnje u Istanbulu. Vestern Junion i turska kompanija Financbank, obezbedili su sponzorstvo za dresove ekipa, a afrički i turski poslovni ljudi pomogli su da se prikupi novac da se plati za stadion.
Ono što je još važnije je da su fudbaleri sve više u centru pažnje i da turski klubovi danas šalju svoje skaute na utakmice.
Posle najnovije pobede protiv Konga u polufinalu, četvorici igrača iz Kameruna prišli su turski skauti. Za Žan Pjera Mbeleka, kapetana Kameruna, bio je to trenutak pun ponosa.
"Veoma sam srećan", rekao je Mbelek, koji igra centarfora u Gebzeu, klubu u četvrtoj turskoj profesionalnoj ligi. "Nadam se da ću na kraju dobiti neke ponude. Ako na kraju šest ili sedam igrača nađe klub, to će biti sjajno."
Danas 24-godišnjak, otišao je od kuće sa 18 godina da bi igrao u Egiptu i dve godine kasnije stigao u Tursku. Pre godinu dana pridružila mu se devojka iz Kameruna i venčali su se. Prošle godine postigao je 15 golova za svoj amaterski tim i sada zarađuje 1.500 turskih lira nedeljno, što je oko 750 evra.
"Život u Istanbulu je lep", kaže. "Kada imaš papire imaš i posao, ali kada nemaš zanimanje, vrlo je teško."
Navijači gledaju utakmicu u Istanbulu. [Aleksandar Kristi-Miler]
Mnogi od onih koji gledaju utakmice i neki koji ih igraju su registrovane izbeglice, ali imaju iste probleme kao i migranti.
Turska je jedna od samo tri evropske zemlje koja je uvela geografsko ograničenje na osobe koje traže azil i daje trajni izbeglički status samo onima koji beže iz Evrope.
Kao i veliki broj Iranaca, Iračana i Avganistanaca koji svake godine dolaze u Tursku, afričke izbeglice zavise isključivo od pomoći UNHCR, dobrotvornih i nevladinih organizacija. Nemaju pravo na školovanje i teško dobijaju radne dozvole.
Mnogi se žale na rasizam, a nevladine organizacije optužuju policiju da se okomljava na njih.
Dve hiljade i sedme godine, nigerijski izbeglica i nadareni fudbaler Festus Oki ubijen je iz vatrenog oružja u policijskoj ćeliji u Istanbulu. Posle tri godine, slučaj protiv policajca optuženog za ubistvo i dalje je "zaglavljen" na sudu.
Dok fudbaleri izlaze na teren za najnoviju utakmicu, njihove siluete prave duge senke duž Astroturfa, a na tribinama nekoliko stotina Afrikanaca krije svoje poglede od sunca.
Ovo takmičenje traje mesec dana i obuhvata četiri druga tima: Nigeriju, Kamerun, Južnu Afriku i Etiopiju.
Većina gledalaca i igrača slažu se da je Istanbulski turnir više od fudbala: glavni cilj je povezati ovu krku zajednicu i njene pripadnike okupiti na jednom mestu.
"Čovek upozna mnoge Afrikance koje ranije nije poznavao", kaže Nkvonta. "Upoznajemo nove prijatelje. Igrače iz Konga ranije nisam poznavao, a danas ih poznajem kao da sam i sam iz Konga. To nas je ujedinilo."
Nastavak na Southeast European Times...
