Izvor: MozzartSport.com, 14.Apr.2016, 16:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Fudbal bez lopte ili kako smo počeli da volimo “antifudbal”

Uspesi Atletika i Lestera, pa nešto ranije i Borusije Dortmund ili Intera savršen su odgovor bogatoj evropskoj aristokratiji

Vrtele su se mesecima i uglavnom vezivale uz lik Žozea Murinja. Sve one podrugljive karikature sa autobusom parkiranim ispred gola, istim onim koji je uspeo da u polufinalu izbaci Barselonu sa Jajom Tureom, Ćavijem na vrhuncu, Leom Mesijem i Zlatanom Ibrahimovićem. Konstruisao je Murinjo taj autobus još ranije u Čelsiju, >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << da bi ga se na Stamfordu odrekli u kasnijim godinama zarad vožnje u nekim sportskim kabrioletima samo da bi se potom Roberto di Mateo vratio za volan dabl-dekera u onom čuvenom finalu iz 2012. kada je Didije Drogba svu lepotu u igri Bajerna izvrgao ruglu samo na osnovu jedne greške u poslednjim sekundama meča.

Bila je to jedna od poslednjih velikih utakmica u kojoj je sreća, a ne taktika odigrala krucijalnu ulogu, jer istini za volju pravo je čudo kako Bajern tada nije slavio sa 5:1. Sreća je bila ključna i 2014. kada je Real do produžetaka stigao pogotkom Serhija Ramosa u trećem minutu sudijske nadoknade finalnog obračuna protiv Atletika iz maja 2014. Tada je upravo Atletiko, jedan od najglasnijih propovednika ove ratničke skoro pa religije, počinio smrtni greh  – pogrešio je. U odbrani.

Dijego Simeone, međutim, nije odustao od svoje filozofije, pa je sinoć – evo već drugi put u poslednje tri sezone – na kolena bacio napadački najubitačniji tim na planeti Barselonu. Tu već sreća nije imala nikakav uticaj, posebno u ovom drugom dbovoju. Bez obzira na to što Čolo nije baš imao neki izbor. Antoan Grizman jeste majstor fudbala, Janik-Fereira Karasko je neuhvatljiva čigra, Koke prototip savšenog profesionalca, ali fakat je da niko od njih nije Mesi, Ronaldo ili Ibrahimović.

Da ne dužimo dalje, poenta je u tome da Jorgandžije, iako kilometrima ispred evropskog proseka, jednostavno ne mogu finansijski da se mere sa Barselonom i Realom i da će uglavnom živeti u svetu u kojem su, ako računamo čisto individualni kvalitet, inferiorni u odnosu na nedodirljive rivale. I nisu jedini.

Iste muke more i Borusiju Dortmund, pa i sve ostale nemačke klubove izuzev Bajerna, šta tek reći za Lester u Premijer ligi ili Francuze koji mogu samo da plaču gledajući kako se stotine miliona strovaljuju u Pari Sen Žermen.

Otud – “antifudbal”, koji smo godinama prezirali, a sada ga pomalo licemerno dižemo u nebesa. Posebno zato što, kako konstatuje kolega Vujadin Tomković, ceo 21. vek provedesmo žaleći se na paorski mentalitet srpskih klubova kad izađu na crtu Crvenoj zvezdi i Partizanu. Razlika je u tome što veći deo Srbije navija baš za Zvezdu i Partizan, dok kad je međunarodna scena u pitanju uglavnom navijamo za autsajdera, pa nam umesto Mesija, Nejmara i Suareza, odnosno Ronalda, Bejla i Benzeme ili Milera, Levandovskog i Riberija, pa i Ozila, Sančeza i Žirua idoli postaju Koke, Gabi i Godin ili Kante, Drinkvoter i Ves Braun.

Možda i jeste pomalo licemerno, ali život je takav – subjektivan doživljaj sveta oko nas. I nema tu niko monopol na apsolutnu istinu. Istina je samo jedna: protiv fudbalskih polubogova iz evropske aristokratije ne može se drugačije.

“Što veći posed lopte imaš, to više zavisiš od individualnog kvaliteta u timu, a on uvek uvek nosi i neke limite”, pojašnjava u nedavnom intervjuu za Tajms trener Bajera iz Leverkuzena Rodžer Šmit, još jedan mislilac na temu “gegenpresinga” i matematički proračunatih napada.

Adam Bejt sa Skaj Sporta podseća da je trend uspostavljen još davno. U 21. veku kontinentalna prvenstva su na reprezentativnom nivou osvajali Grčka, Urugvaj i Zambija. Urugvaj i Zambija su to učinili sa najgorim procentom uspešnih dodavanja. Grčka je bila druga najgora na Euru 2004. godine. Potom se sve prenelo i na klupski nivo.

Murinjo je možda najveći krivac za to što je moderne bunkere posadio u vrunski klupski fudbal, ali zasluga je i Jirgena Klopa, iako Borusija nikako nije dobar primer za “antifudbal”. Međutim, jeste za savršenstvo igranja bez lopte. Visok presing, klopka za rivala i momentalna reakcija. Uspela ili ne, svejedno je, Klopov Dortmund nije se previše zamarao posedom lopte koji često ume da bude varljiv.

Baš sa Klopom taj termin antifudbal morao je da bude preformulisan, pa se sada govori o “fudbalu bez lopte”, savršeno prigodan za dva šampionska pohoda Borusije.

Atletiko i Lester? Tu će i dalje mnogi govoriti o kvarenju igre, hrtovima čiji je primarni zadatak da ruše tuđ sistem, a ne da uspostavljaju svoj. Teza koja ima osnova. Lester je na pragu senzacionalnog osvajanja titule u Premijer ligi, iako je u najgora tri kada gledamo posed lopte i tačnost dodavanja. Ali zato najmanje greši. Greške Atletika toliko su retke da se pamte kao da su u pitanju evrogolovi mada bi bilo preoštro reći da Madriđani uvek igraju bunker. To je recept rezervisan samo za platežno moćnije klubove, a i protiv njih Kolčonerosi uvek imaju periode kada poput pasa puštenih sa lanaca kidišu na protivnički gol. Ali tek ono što rade dok nemaju loptu čini iz izuzetnim.

Dijego Tores u biografiji o Žozeu Murinju ovako to secira...

“Utakmicu dobija tim koji napravi manje grešaka. I zato je bolje fokus staviti na provociranje protivničkig grešaka. Greške, uostalom, uglavnom pravi tim koji ima loptu. Stoga, posed ne mora da bude dobar”.

Naravno, svi vole da imaju loptu u nogama. I dečaci ispred zgrade i najveći asovi dok pumpaju statistiku. Ali fudbal se ne igra sa dve lopte, a kako je finansijski jaz sve veći budite sigurni da ovaj trend neće tek tako nastati. Svidelo vam se to ili ne.

(FOTO: Action images)

Nastavak na MozzartSport.com...