Obama zapostavio obaveze u svetu

Tekući američko-izraelski raskorak počinje ovde da privlači dodatnu pažnju u okviru jednog šireg, globalnog konteksta. I učinio je, kao takav, da i već pojedini na delu potvrđeni Obamini navijači (poput uticajnog Vašington posta) počinju da ozbiljno lansiraju tezu kako se – sa spoljnom politikom novog predsednika – sveukupno stiglo već dotle da SAD imaju danas lošije odnose sa saveznicima nego što je to čak bio slučaj sa njegovim prethodnikom, na sva usta ispljuvanim Džordžom Bušom.

„Koliko se vidi, u fokusu Obamine diplomatije nisu naši saveznici već naši suparnici, a u pojedinim slučajevima i naši neprijatelji. Stoga je, pored rata u Avganistanu, prva godina nove administracije protekla u nastojanjima da se poprave odnosi sa Rusijom i Iranom i unapredi saradnja sa Kinom. A, sve to uz pokušaje da se pokaže arapskom svetu kako smo spremni da pritisnemo Izrael oko mirovnog procesa sa Palestincima“, konstatovao je tim povodom, na jednoj TV tribini, Robert Kejgan, konzervativno orijentisani ekspert ugledne Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir.

Prema Kejganovoj oceni – a to je pozicija sa koje počinju da se oglašavaju i pojedini liberalni analitičari – Obami i njegovoj spoljnopolitičkoj ekipi „puna su usta multilateralizma, ali se na tom putu ne ide na najavljeno jačanje nove međunarodne arhitekture, pre svega kroz nedavno institucionisanu Grupu 20 najrazvijenijih i ostalih vodećih zemalja u razvoju“. Umesto toga, kako je zaključio, gubi se dragoceno vreme i slabi američka pozicija u „naglašenom kritikovanju NATO saveznika što, pored svih pritisaka, ostaju prisutni 30.000 vojnika na avganistanskom terenu“ i, s druge strane, potkopava dalekoistočna osovina sa Japanom zbog njihove „nimalo neumesne inicijative da se preispitaju pojedine odredbe bilateralne vojne saradnje koje datiraju iz perioda posle drugog svetskog rata“.

Kejgan jeste republikanac, ali u ovakvim javnim dilemama uopšte više nije usamljen. Na istoj talasnoj dužini nalaze se ne samo Obami naklonjeni komentatori, već i (što je mnogo važnije) i doskora primetno uzdržani prekoatlantski saveznici. Najkraće rečeno, zajednički imenitelj njihovih reagovanja svodi se na konstataciju da je u toku dosad neviđena „ofanziva povlačenja američke diplomatije“ .

Reagovanja iz Evrope su mnogo su konkretnija i oštrija. Posebno iz Španije, zemlje predsedavajuće EU, koja je nedavno istrpela dva diplomatska šamara iz Bele kuće. Premijer Sapatero boravio je početkom februara 48 sati u Vašingtonu, video se sa Obamom na molitvenom doručku (u prisustvu više od tri i po hiljade ostalih zvanica iz celog sveta), ali se sve na tome završilo. Zvanični lider ujedinjenih evropskih saveznika ostao je u tih par vašingtonskih dana bez prilike da razgovara sa predsednikom SAD (nije ga primio čak ni potpredsednik Bajden), a ne dugo zatim ovde je saopšteno da Obama „zbog domaćih obaveza“ otkazuje i učešće na redovnom godišnjem samitu lidera SAD i EU, maja u Madridu.

„Obama okrenuo leđa Evropi“, konstatovao je tim povodom španski El Pais, a ni nemački Špigl nije bio ništa blaži posle nedavnog predsednikovog jednočasovnog govora u Kongresu u kome je svega nekoliko minuta bilo izdvojene za tekuće spoljnopolitičke teme i dileme vodeće sile sveta. Iz Londona, Pariza, Berlina, Rima i ostalih bliskih evropskih prestonica stižu na tu temu prva upozorenja da se „čak i sa Bušom intenzivnije sarađivalo“, ali, s druge strane, pada u oči da se Moskva i Peking oko toga još ne izjašnjavaju. Ostaje da se vidi da li će to, u celoj ovoj diplomatskoj gužvi, možda ispasti i neki plus za „crnog Kenedija u Beloj kući“.