Srpski radnik voli da zabušava

Ova vest, međutim, ne predstavlja usamljeni slučaj nekoliko „lenjih“ radnika, već, kako ističu i privrednici i stručnjaci, uobičajenu pojavu u državnim preduzećima u koja uđe novi strani vlasnik, koji sa sobom donese i metode rada sa zapada. Tada se uglavnom pokaže da su godine tavorenja u propalim preduzećima u kojima je proizvodnja jedva opstajala, a zaposlenih bilo mnogo više nego što je potrebno, ostavile dubok trag u mentalitetu srpskog radnika, koji često nije spreman da radi ni blizu onoliko koliko od njega očekuju novi poslodavci, odnosno onoliko koliko rade njegove kolege na zapadu.

Nikola Pavičić, generalni direktor Sintelona, kaže za Danas da to što se desilo u Fijatu nije slučajno jer od devedesetih godina u Srbiji nema radne atmosfere. Tada su, kako podseća, fabrike zbog sankcija radile sa samo 30 odsto kapaciteta, a zaposleni su primali kakve-takve plate, zbog čega su razvili logiku da ne treba mnogo raditi jer će im u svakom slučaju biti isto.

– To je moralni problem u našem društvu. Došli smo do tačke da kada u firmi mora da se radi mnogo, to nailazi na neprihvatanje. U prosečnom srpskom preduzeću ima dva puta više zaposlenih nego što je potrebno, zbog čega je intenzitet rada mali, a radnici samo gledaju kako da izbegnu posao. Tako se došlo u situaciju da jedna polovina radnika u preduzećima želi da pređe na funkciju na kojoj se manje radi. Pre sedam godina taj problem smo imali i u Sintelonu, kada smo konstatovali da imamo višak od 700 radnika. Njima smo tada ponudili najviše otpremnine u tom momentu u Srbiji i 90 odsto njih je bilo zadovoljno time što su dobili novac. Sada je drugačija situacija jer ima mnogo posla i došli su mladi ljudi koji hoće da rade. Zapravo, problem sa zaposlenima koji neće da rade postoji samo u firmama u kojima nema mnogo posla jer je radnicima isto, radili-ne radili, ali u preduzećima u kojima se zaista radi, taj problem ne postoji – smatra Pavičić.

Veoma slično mišljenje ima i direktor za korporativne poslove Duvan hrana grupe Rade Pribićević, koji kaže za naš list da su sve kompanije koje su kupili u procesu privatizacije bile kadrovski preopterećene i da je uobičajeni tempo rada u tim firmama bio „mnogo drugačiji nego što je trebalo da bude“.

– Činjenica je da se radna kultura najteže menja. Lako mogu da se promene procedure i tehnologija, ali se najteže menja svest ljudi i njihov odnos prema radu. U našim kompanijama u Srbiji je sada drugačija radna atmosfera nego pre pet godina, što je ipak dokaz da ljudi mogu da se menjaju i budu fleksibilni. Više nemamo problem sa radnom disciplinom i motivacijom, ali se i pored toga često srećemo sa time da nam strani konsultanti kažu da su naše kompanije i dalje kadrovski preopterećene u odnosu na međunarodno prihvaćene standarde kod sličnih kompanija – kaže Pribićević.

Prema njegovim rečima, posle kupovine preduzeća nailazili su na situaciju da neki radnici uopšte nisu bili zainteresovani za svoje radno mesto, osim pod uslovima koji su vladali do tada jer su imali neke druge poslove kojima su se bavili. Tako im se, kako kaže, dešavalo da u mesecima sezonskih poljskih radova naglo poraste broj bolovanja, pošto radnici moraju da idu na svoje njive.

Direktor Galeb grupe Radoslav Veselinović smatra da su naši ljudi nenavikli na normalne uslove rada što podrazumeva efektivan rad od bar sedam sati dnevno od osam provedenih na radnom mestu.

– Radnicima niko ne tovari džak na leđa, ali je korektno da se radi sedam sati. Radnici u Galebu imaju tri pauze u toku dana, što znači da rade oko sedam sati. Sve svetske kompanije vode računa o uslovima rada svojih zaposlenih, ali ono što je problem je to što radnici nisu spremni da rade u kontinuitetu, već misle da je dovoljno da na poslu samo provedu osam sati da bi dobili platu. Često smo se i mi sretali sa time – kaže naš sagovornik i dodaje da najveći problem imaju oni zaposleni koji nisu navikli da rade u svojim firmama, pa im je sada, kao u slučaju Fijata, mnogo lakše da se prebace u firmu u kojoj će nastaviti da ništa ne rade i da žive dobijajući platu sa državnih jasala.

S druge strane, Saša Đogović, saradnik Instituta za tržišna istraživanja, prihvata da je radna disciplina narušena tokom devedesetih godina i da je jako teško povratiti, ali podseća i na ulogu koju u tome imaju same kompanije koje moraju da obezbede takve radne uslove koji će motivisati zaposlene da budu produktivniji.

Dačićev šef kabineta

– Na poslodavcima je odgovornost da stvore stimulativnu atmosferu, da ponude fleksibilnije radno vreme, da ne bude mobinga i da radnicima daju dovoljna primanja. Naravno, ne može se preko noći promeniti navika ljudi da manje rade, naročito ako govorimo o starijim radnicima, dok kod ljudi srednje dobi promena može da funkcioniše. Međutim, mogu da razumem ljude koji su pred penzijom i koji su našli svoj interes da godinu ili nešto više dana provedu na mestu gde će manje raditi. I to je tržište. Oni su našli interes u tome da se prebace na mesto gde će im biti lakše, a koje zadovoljava njihove finansijske apetite – kaže saradnik IZIT Saša Đogović.