„Svet se ne može pojesti“

Ideja za izložbu potekla je iz jedne knjige – bestselera izraelskog autora Juvala Noe Hararija pod nazivom „Kratka istorija čovečanstva – 100.000 godina istorije kulture". U njoj taj istoričar pokriva period od Velikog praska pre 13 i po miliona godina, pa sve do današnjeg dana. Stvaranje Univerzuma početna je tačka i izložbe u Bonu. Ono je predstavljeno video-instalacijom „Zona podataka", multimedijalnog umetnika iz Itraela Mihala Rovnera: grupe ljudi snimljene su odozgo i zamućene, što simbolizuje rojeve bakterija i hromozoma, mikro i makro kosmos.

U istoj prostoriji prikazan je i zalazak Sunca – takođe kao instalacija video-umetnika Paula Fajfera. Ipak, da li je reč o zalasku ili izlasku Sunca? U filmu se linija horizonta Zemlje lagano pomera odozgo na dole, nestaje u donjem delu ekrana i ponovo se pojavljuje na gornjem. Sunce se, međutim, ne pomera – ostaje sve vreme na sredini snimka. Eksponat tako postavlja suštinsko pitanje: Šta je istina i stvarnost, a šta iluzija?

Simbol superiornosti čoveka

Izložba je, kao nekakva knjiga, podeljena u tri poglavlja i vodi nas kroz milenijume. U početku beše kognitivna revolucija: početak upotrebe jezika i komunikacije. Ona je omogućila homo sapijensu da preživi i formira zajednicu. Prvi korak na putu ka vrhu lanca ishrane omogućila mu je – vatra. Kao i svetlost, toplotu i mogućnost pripremanja hrane. Socijalna komponenta vatre dovela je do stvaranja prvobitne ljudske zajednice. Najstarije ognjište datira iz perioda od pre milion i po godina i pronađeno je u istočnoj Africi.

Iako je izložba postavljena hronološki, kroz umetničke instalacije neprestano se povlače paralele sa današnjicom. Pored izloženog kremenja nalazi se ekran na kome pucketa vatra. Naslov te instalacije holandskog umetnika Jana Dibetsa glasi „Televizor kao ognjište". A teza: kao što su se nekada pećinski ljudi okupljali oko vatre, tako se ljudi danas okupljaju oko televizora – da pronađu toplinu, da budu zajedno. Tu je međutim i druga strana: tamo gde ima vatre, ima i uništavanja. Svako poglavlje izložbe pokazuje i prednosti i mane evolucije. Preživljavanje i izumiranje međusobno se prepliću.

Žrtve evolucije

U vreme poljoprivredne revolucije homo sapijens je već na Zemlji istrebio sve velike sisare. Na izložbi je to simbolično predstavljeno figurom polarnog medveda na kutiji za transport, radom skulptora Marka Diona: čovek je proterao medvede iz njihovih prirodnih staništa. Predmeti kao što su sekira, Gutenbergova biblija, kremenje ili makete kuća tu su da postave pitanja: Odakle smo došli? Kuda idemo? Ko će preživeti, a ko izumreti?

Uz sva ta pitanja prolazimo pored eksponata iz praistorije koji prikazuju kako je tekla poljoprivredna revolucija sve do današnjeg dana. Razvoj nauke nije uvek doneo sa sobom i napredak, sugeriše nam izložba: na video-zidu pored prikazuje se crno-beli snimak eksplozije atomske bombe na atolu Bikini. To je umetnički rad Amerikanca Brusa Konera iz 2008.

„Kad se osuši i poslednje drvo…"

Citati iz Hararijeve knjige koji se mogu pročitati na zidovima, zvuče prilično pesimistički: „Više ne postoji nijedna nezavisna zemlja niti autentična kultura". Ili: „Jedina stvar u koju svi na svetu veruju jeste – novac". Istorija kulture nije pravolinijska, to nam pokazuje i ova izložba: Šta je ostalo od naučne revolucije? Večni život? Neka još inteligentnija vrsta? Život na Marsu? Pada nam na pamet stara indijanska izreka koja glasi: „Tek kad se osuši i poslednje drvo, kad bude zatrovana i poslednja reka, i ulovljena poslednja riba, ljudi će konačno da shvate da se svet ne može pojesti."

Kroz dijalog sa umetnošću, kulturom i naukom, izložba nas vodi kroz razvojne linije poslednjih 100.000 godina. Najvažniji eksponati potiču iz Muzeja Izraela, gde je izložba „Kratka istorija čovečanstva" i postavljena povodom 50 godina te institucije iz Jerusalima. Izraelska kustoskinja Tanija Koen-Uzijeli odabrala je eksponate i za izložbu u Bonu. Njena ideja bila je da knjigu uspešnog izraelskog autora Hararija predstavi kroz izložbu. Onaj ko želi da zaroni dublje u istoriju kulture čovečanstva, trebalo bi da pročita Hararijevo delo. Izložba ipak ocrtava samo njene površinske slojeve.