U Intervjuu nedelje RSE glavni urednik NIN-a (Nedeljne informativne novine) Milan Ćulibrk komentariše turneju Vlade po jugu Srbije, proslavu Dana Beograda sa partizanskim obeležjima i zastavama sa zvezdom petokrakom. Jedno od pitanja je bilo da li će NIN imati prostora za još autora koji zbog cenzure odlaze iz medija – poput karikaturiste Dušana Petričića, profesorke Danice Popović, a pre toga novinarke Olje Bećković.
Ćulibrk: Zaista je teško reći da li ima ikakvih efekata, čemu ta predstava čemu taj privid da Vlada štedi, navodno spavajući u kasarnama, kad svi znamo da u kasarnama nije bilo po dva-tri čoveka, cela Vlada se preselila, sve prateće službe, hoteli u Nišu su bili puni. To je toliko troška bespotrebnog, a efekat je nikakav. Ko im je branio da idu u Niš na jedan dan, pa da se vrate u Beograd, ili idu u Leskovac drugi dan itd.
RSE: Premijer je, nakon što je u nekoliko mahova javno kritikovao – drao se, narodski rečeno – na članove svog Kabineta, sada je to isto uradio sa gradonačelnikom Niša. Da li Vam se čini da je to spontano ili da je to neka druga priča?
Ćulibrk: Napredovao je premijer zato što se ranije drao na ministre, sad samo na gradonačelnika, dakle, snižava se taj nivo. Ipak prema ministrima izgleda ima malo više uvažavanja nego ranije, ili se jednostavno tako namestilo. Pošto odavno nije vikao ni na koga, da ne bi prošlo previše vremena i mi zaboravimo kako stoje stvari i kakvi su odnosi unutar vladajuće koalicije, on je to ponovio sa gradonačelnikom.
RSE: Možda je najupečatljivija slika sa juga Srbije bila poseta Juri, južnokorejskoj firmi, o kojoj je u javnosti nekoliko bivših radnika govorilo kao o mestu najstrašnijeg tretiranja "radnika kao robova", što bi rekao sociolog Srećko Mihajlović. Međutim, premijer je to ismejao. Zar nije trebalo da on ozbiljno porazgovara sa rukovodstvom firme o položaju radnika?
Ćulibrk: Mi smo pokušali u nekoliko navrata da od nadležnih organa dobijemo zvanične informacije za sve firme koje je država subvencionisala. Ona je davala između 4.000 i 10.000 evra po svakom zaposlenom. Nikada nismo dobili zvanični podatak kolike su zapravo plate u tim preduzećima, a ima indicija da ni u jednom od tih preduzeća obični radnici ne dobijaju više od 200 evra.
Dakle, država je praktično četiri godine unapred platila sve plate zaposlenih, i onda je, jednostavno, sve normalno, sve dozvoljeno, sve dopušteno, čak i te priče, sama pomisao da bi neko mogao radnicima stavljati pelene da ne bi gubili radno vreme,zapanjujuća je,katastrofalna, a sve to ismevati je dodatno –to jenerazumljivo.
RSE: Šta bi država, zapravo, trebalo da uradi u tim slučajevima?
Ćulibrk: Da ih obavezno natera da poštuju Zakon o radu, da poštuju sindikalna prava zaposlenih, kao što ta sindikalna prava poštuju u svim drugim zemljama odakle te kompanije dolaze. Ja bih voleo da vidim kakva su prava zaposlenih u tim kompanijama u njihovim matičnim zemljama. Zašto su ovde manja nego tamo? U čemu je razlika? Ovde imaju jeftinu radnu snagu koju mogu još dodatno da izrabljuju na razne načine.
RSE: Zar nije baš Zakon o radu stvorio takve uslove?
Ćulibrk: Ne! Ovde je problem što praktično postoji prećutna saglasnost nadležnih, odnosno Vlade Srbije prema tim investitorima, ne bi li ih nekako dovukli, da može biti zabranjeno sindikalno organizovanje u tim kompanijama. Nemate u tim firmama organizovane sindikate koji će se baviti zaštitom prava radnika.
RSE: Pa, u kom smo mi onda to kapitalizmu?
Ćulibrk: Nismo mi u kapitalizmu. Mi smo još uvek u feudalizmu. Mi kapitalizam nismo još ni primirisali, kako stvari stoje, što se tiče radničkih prava. Pa ovde se napreduje samo ako imate partijsku knjižicu. Vama šta piše u školskoj knjižici ništa ne važi. Možete da imate indeks sa svim desetkama, ništa vam ne važi, i to na državnom, ne na privatnom fakultetu, da se razumemo, pošto se zna ovde kako se šta radi, ništa vam to ne vredi. Ako imate partijsku knjižicu, to vam je već propusnica i za posao, i za napredak, i za karijeru, i za sve ostalo.
RSE: A šta je socijalnom funkcijom države?
Ćulibrk: Socijalna uloga države pretvorila se u jednu veliku demagogiju. Dakle, mi nikada ovde nismo imali jasne parametre i kriterijume na osnovu kojih bi se tačno utvrdilo kome je socijalna pomoć zaista potrebna. Mi smo došli do toga da je ovde maltene svakom drugom radniku, čak i zaposlenima, a nezaposlenima naravno, potrebna socijalna pomoć.
Znate, ima na desetine hiljada ljudi koji su formalno zaposleni, koji svaki dan odlaze na posao, a ne primaju platu. Oni su veći socijalni slučajevi od onih koji sede kući. Oni moraju da troše i na prevoz, i na hranu, itd. U normalnoj državi ne bi mogla tri meseca da funkcioniše firma koja svojim zaposlenima ne isplaćuje zaradu. Suviše je populizma idemagogije u izjavi premijera da nekineće da rade zato što primaju socijalnu pomoć jer im se to više isplati.
RSE: Da li je vid demagogije i populizma i najnoviji metod – prijem građana, najpre u Vladi Srbije, a sada i u Nišu?
Ćulibrk: To je posebna priča. To je jednostavno najbolji dokaz da institucije ne funkcionišu, da niko ne radi svoj posao kako treba. Čini mi se da bi meni bilo logičnije da ti redovi postoje ispred kancelarija Saše Jankovića, zaštitnika građana – ako oni imaju neke probleme, ako hoće nekom da se žale zbog nečega, onda da idu kod zaštitnika građana a ne kod premijera. Premijer je tu da vodi politiku vlade, da utvrđuje osnovna pravila, da se bavi utvrđivanjem ekonomske politike.
Mi smo na kraju 2016. godine, sad bi trebalo da se prave planovi za 2017. – to je njegov posao, da stvori opšti ambijent u kome mi možemo da očekujemo neki dalji razvoj i napredak, a ne da rešava pojedinačne probleme građana koji nije platio račun za vodu, kome je komšija oduzeo dvadeset santimetara od granice i takve stvari. To je bespotrebno gubljenje vremena. Premijer jedne zemlje je toliko važna ličnost da on ne bi smeo da na taj način gubi ni jedan sekund, a kamoli dane i dane. Taj čovek, koliko god hteo, radio on i 25 sati dnevno, ne može da reši sve pojedinačne probleme stanovnika jednog sela, a ne jednog grada ili jedne države.
RSE: Vi ste, kolega, poznati ekonomski novinar, pa Vas pitam: koja je slika Srbije realnija – ona o tome da smo najbolji u regionu, da smo po nečemu najbolji i u Evropi, ili ona koju pokazuju podaci o Srbiji , državi koja je po siromaštvu na četvrtom mestu u Evropi?
Ćulibrk: Kada slušate sve zvaničnike kako nama super ide, ovde bi trebalo svi da budu prezadovoljni, da budemo presrećni. Ali, problem jeste što nije lako ovako posrnulu privredu podići, oporaviti, obezbediti rast, a nama se govori da je ovde sve ide fenomenalno. Ne ide fenomenalno, na žalost.
NIN je juna ove godine organizovao u Bečićima samit ministara finansija i guvernera zemalja regiona, i ja se sećam jedne polemike. Ministar finansija Bosne i Hercegovine rekao da je prošlu godinu Bosna i Hercegovina imala spori oporavak, jer je bruto domaći proizvod povećala za tri posto. Pre toga je srpski ministar finansija rekao kako je Srbija imala dinamičan rast prošle godine, jer je BDP povećala za 0,75 posto. Ja nisam mogao da odolim pa sam rekao: "Evo, vidimo kako se Ajnštajnova teorija relativiteta ovde pokazala i na praksi, jer je za Bosnu tri posto spor rast, a za Srbiju 0,75 dinamičan rast". Bh. ministar je hteo da džentlmenski olakša poziciju svog kolege, pa je rekao: "Da, ali Vi zaboravljate da smo mi imali nisku poziciju, imali smo poplavu 2014. godine". Ja na to kažem: "Da, da, ali mi smo imali stogodišnje poplave 2014. godine".
Sećam se januara 2009. u Beču, na jednoj konferenciji, tadašnji mađarski premijer je rekao: "Za mene kriza neće biti gotova sve dok broj zaposlenih se ne vrati na nivo kakav je bio pre krize". Ljudi, mi smo tada izgubili 400.000 radnih mesta, u odnosu na 2008., to ovde niko ne pominje. I nikoga nije briga. Mi pričamo o tome kako ovde zaposlenost raste, kako se mi ubrzano oporavljamo. Pa još nismo dostigli nivo BDP-a iz 2008.
RSE: A da li je Srbija ipak na nekom koloseku oporavka? Verujete li da će drukčije izgledati Srbija za godinu - dve?
Ćulibrk: Ovoj Vladi se mora priznati jedna stvar: da je uspela značajno da obori deficit. Minus u budžetu je do pre nekoliko godina, do pre dve, tri godine, znao da bude i dve milijarde evra. Ove godine biće nekoliko stotina miliona evra na kraju godine, iako mi sad slušamo deset meseci priče kako imamo višak. Biće manjak, ali će taj manjak biti neuporedivo manji, sedam, osam puta manji nego što je bio pre tri godine.
Ali, Srbija je i dalje jedina zemlja u regionu, u Evropi, koja nije uspela da dostigne nivo BDP-a iz 2008. godine, dakle, od momenta nastanka globalne krize. Sve ostale zemlje su uspele u tom periodu da ga povećaju za deset do petnaest posto. Čak i naši susedi koji nisu u Evropskoj uniji, dakle, oni koji imaju iste probleme kao i mi.
Mi ćemo tek ove godine da se vratimo na taj nivo, možda i da ga malo preskočimo. I mi se time hvalimo. Ma, nismo lideri, to je problem. Mnogo je teško ovako posrnulu privredu ozdraviti. Ona još nije restrukturirana, u javnim preduzećima ništa nije urađeno. Od reformi nema ništa. Pa mi smo od reformi dobili samo promene na čelu nekoliko javnih preduzeća, pri tome smo skočili s konja na magarca.
RSE: A pozitivne ocene Svetske banke, evo i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), koji sada ponovo dolazi?
Ćulibrk: MMF je jako zadovoljan time što smo uspeli da smanjimo deficit mnogo niže nego što je iko očekivao. Ni najveći optimisti u Vladi, ni ministar finansija, ni premijer.
RSE: Odakle te pare u budžetu?
Ćulibrk: Ima nekoliko ključnih razloga – deo je novca došao iz sive ekonomije, sa malo većim obuhvatom, tamo gde se porezi nisu naplaćivali, e sada se naplaćuju. Delom je stvar posledica ipak nekakvog privrednog rasta, pa su na taj način povećani prihodi. Zaboravili smo da je uvedena prošle godine akciza na struju, pa se sedam posto od cene električne energije takođe sliva u budžet kao pripadajući deo prihoda države.
Ja se samo plašim, ja nemam podatke o tome, nema ih niko, da li možda deo smanjenja tog troška potiče i zbog toga što postoji obaveza da se posle izvesnog vremena vraća PDV na robu koja je izvezena. Ja nisam siguran kojom se dinamikom taj novac vraća i da li tu možda ima deo rezervi u ovom višku koji sad postoji. Čini mi se, ako bi se te obaveze ispunile, mi ne bismo imali suficit, nego bismo odmah prešli u deficit. Ali, u svakom slučaju je taj deficit višestruko manji nego što je bio.
RSE: Taj budžetski deficit je znači jedan od uspeha Vlade. Kad će taj "deficit" biti smanjen u porodičnim budžetima?
Ćulibrk: Neće skoro. Mi možemo očekivati početkom naredne godine izvesno povećanje plata i penzija, jer je premijer to najavljivao od početka godine i ne verujem da će dozvoliti sebi da izneveri tu reč, ali, s druge strane, MMF će insistirati da taj rast ni u kom slučaju ne bude veći od dva do tri posto, kako to ne bi ugrozilo stabilnost javnih finansija.
I na kraju će se sve svesti na nešto što smo imali prošle godine – da se kaže: eto, ispunjeno je obećanje, povećane su plate i penzije. Ali, ako imate u vidu da je prosečna penzija oko 23.000 dinara, dodajte na to 2,5 posto, pa to je nekih 450-500 dinara ili 15 dinara dnevno, pa sad vidite koliko je to značajan oporavak i značajno poboljšanje životnog standarda.
RSE: Da se vratimo na još jedan događaj na jugu Srbije – albansko-srpski forum. Šta jedna drugoj može da pruže ove dve siromašne zemlje?
Ćulibrk: Tu su brojke najbolje da bi se shvatilo o čemu se tu radi. Dakle, robna razmena između Srbije i Albanije je negde oko 110, 120 miliona dolara. Srbija samo u Bosnu i Hercegovinu izvozi deset puta više, dakle, bez uvoza iz BiH. Kad pogledate taj odnos, onda će vam biti jasno kakvi su odnosi. U Crnu Gori izvozimo šest puta više nego u Albaniju. To su relacije koje su tu važne i tu ne može dramatično da se stvari popravljaju, ni brzo ni preko noći.
RSE: Koliko će tome doprineti infrastrukturni projekat, put Niš–Drač?
Ćulibrk: Šta će autoput do Tirane – da bi se učinila luka Drač najbližom lukom srpskim kompanijama? Nisam siguran da je to investicija koja će se u dogledno vreme isplatiti, pa mi nemamo puteve po Srbiji.
RSE: Premijer je rekao da će Srbija iduće godine imati više autoputeva nego što ih ima Hrvatska.
Ćulibrk: Prošle godine smo takođe slušali premijera da ćemo ove godine izgraditi više puteva nego Nemačka, pri tome zaboravljajući da je Nemačka svoje puteve već izgradila pre 40 godina, pa im i ne treba više. Oni imaju već puteve. Mi ih nemamo.
RSE: Obavestili ste svoje čitaoce da će od idućeg broja vaša stalna kolumnistkinja biti profesorka Danica Popović, koja je pisala za "Politiku" i odatle otišla zbog pokušaja cenzure. Pre toga ste primili Olju Bećković, koja je takođe zbog cenzure svoje emisije "Utisak nedelje" ostala bez posla na televiziji B92. Imate li mesta za sledećeg klijenta? Očekujete li još klijenata?
Ćulibrk: Primili smo i gospodina Petričića (Dušan). Angažovali smo ga nakon što mu je preporučeno da manje crta Vučića u svojim karikaturama. Kod nas je počeo da radi i meni se jako svidelo što je do sada u svakoj karikaturi bio Vučić. Ja se nadam da će tako biti i ubuduće.
Ono što smo hteli time da pokažemo jeste da u Srbiji postoje mediji koji svoj posao rade profesionalno, koji se drže strogo profesionalnih standarda. Niko od ovih ljudi se nije ogrešio o profesionalne standarde. Njima su saradnje otkazivane zbog nekih drugih stvari. Mi sa tim problem nemamo sve dok se poštuju pravila profesije.
Ako u narednom periodu bude još takvih slučajeva, ja se iskreno nadam da ćemo moći imati snage da i njih angažujemo. Već je počeo da nas bije glas da smo "sigurna novinarska kuća". Ne bih voleo da se taj trend nastavi, ja bih voleo da svako može da radi u svojoj redakciji svoj posao, ali ako nas muka natera, kažem, naša vrata su širom otvorena. Nismo ni mi bogati, i mi kuburimo kao svi štampani mediji u Srbiji, ali dovoljno prostora ima za angažovanje vrhunskih profesionalaca. Na kraju krajeva, to se uvek dobro odrazi i na samu novinu jer se na taj način pojača konkurencija, pojačava se i kvalitet. I to čitaoci znaju da cene.
RSE: Da prokomentarišemo još dva događaja protekle nedelje. Srbija je poslala humanitarnu pomoć za Siriju ruskim avionima. To se, između ostalog, komentariše kao do sada najveći i najozbiljniji pritisak Rusije na Srbiju.
Ćulibrk: Imate s jedne strane tvrdnje da Zapad pritiska Srbiju da usaglasi svoju spoljnu politiku prema Rusiji sa Evropskom unijom, jer je to deo procesa pridruživanja. S druge strane, imate jaku poruku da proces pridruživanja prevashodno zavisi od poglavlja 35, od rešavanja odnosa između Beograda i Prištine. Mi vidimo da Srbija ima sad bolje odnose sa Albanijom nego sa zvaničnom Prištinom. I onda se postavlja pitanje kako će to sve na kraju da izgleda.
Ono što takođe ne znam i dalje – čas se tvrdi da hoće, čas se tvrdi da neće – da li će Srbija morati da prizna Kosovo pre prijema u punopravno članstvo. Negde sam uveren da će to tako morati da bude. Ja se sećam, pre jedno godinu i po dana, imali smo intervju sa austrijskim ministrom spoljnih poslova i na naše pitanje da li će Evropska unija tražiti da Srbija prizna Kosovo pre prijema, on je rekao diplomatski "ali kad razložite šta to znači diplomatski, onda vam je sve jasno". Dakle, odgovor je: Evropska unija nikada u svoje članstvo neće primiti nijednu zemlju koja ima nerešene probleme sa susedima – oni Kosovo tretiraju kao suseda Srbije, što jednostavno znači kakva je to poruka.
Ko hoće da shvati to, hoće, ko neće, neće. Ako je to već tako, Srbija bi trebalo da odigra pametno u ovom narednom periodu, koliko god je to moguće. Uvoditi sankcije Rusiji zaista je bez veze, niko to zvanično ni ne traži. Dok ne počnu to da zvanično traže, jednostavno se pravite onako malo blesavi, pa nastavite da radite, pogotovo što je to tržište na kojem bi Srbija mogla relativno pristojno da zaradi, zato što je jedna od retkih evropskih zemalja koja ima sporazum o slobodnoj trgovini i sa Rusijom i sa Belorusijom, i sa Kazahstanom i sa još nekim zemljama Evroazijske unije.
RSE: Od čega će morati odustati kad bude primljena u Evropsku uniju, ali to je druga tema.
Ćulibrk: Pa, još deset godina, najmanje.
RSE: Na kraju, još jedno pitanje, vezano za Beograd, 20. oktobar i proslavu 20. oktobra. Da li Vas je iznenadilo kako je to izgledalo u centru Beograda – ruski oslobodioci, zastava sa petokrakom? Da li je to iznenađenje?
Ćulibrk: Pravo da vam kažem, ako to jeste iznenađenje za nekoga, to je sasvim ok. Istorija ne može da se prebriše gumicom. Dakle, zna se ko je učestvovao u oslobođenju Beograda, prema tome, to bi trebalo ispoštovati. Drago mi je konačno što je ove godine godišnjica oslobođenja pala na 20. oktobra, ne 16. oktobra, što nije prilagođavana kad ko može da dođe u Beograd da bi se ta proslava obeležila.
Facebook Forum