Već gotovo dvadeset godina u Evropskoj uniji se priča o tome da bi moralo bolje da se sarađuje na području odbrane. I ima već i nekoliko uspeha: na primer borbene trupe, koje doduše još nikada nisu izašle na teren. Ili saradnja na području vazdušnog transporta, ali tu nažalost sarađuje samo sedam zemalja. Jasno je da saradnja može da se popravi, jer bez obzira na to što zemlje-članice EU zajedno raspolažu s više vojnika i zajedno troše više novca za odbranu nego SAD, rezultat je na kraju: jadna neefikasnost.
Odbrana kao zajednički projekat?
Građani su zbunjeni, žele snažnu odbranu – to je zaključak koji se može izvući iz poslednjih uspeha populističkih stranaka u Evropi. Sigurno da to važi i za zaštitu granica, a osim toga sigurno će naići na podršku – osim kod onih pacifista koji još uvek veruju u evropski „meku silu" bez upotrebe oružja, kao i kod novih ultra-nacionalista – iako je pritom upravo mađarski desničar Viktor Orban jedini koji sanja o evropskoj vojsci, verovatno u strogo hrišćansko-zapadnoj tradiciji…
Upitno je da li će zajednička odbrana pomoći u oživljavanju vere u Evropu. Niko se ne hvali oduševljenjem za vojsku – to ostaje nužno zlo. Svejedno, Evropska unija mora konačno da postane sposobna za delovanje, u svakom slučaju bar kada se radi o katastrofama i civilno-vojnim misijama. Kad Britanci više ne budu u društvu, ostaje samo Francuska kao voljna i istovremeno sposobna vojna sila u Evropi. Ali taj teret Pariz na duži rok neće hteti da (pod)nosi.
Suradnja nužna i razborita
Prošla su ta vremena kada je bilo dovoljno samo zavapiti za SAD, pa da se pokrene neka manje ili više nužna intervencija negde u svetu. Uopšte ne mora da se čeka da Donald Tramp postane predsednik SAD. Evropa mora da bude sposobna da brani i sebe i svoje vrednosti, u slučaju potrebe i vojnim putem. Večiti prigovori da NATO ne sme da se „minira" kroz stvaranje dvostrukih struktura, zaobilaze stvarni problem. Alijansa će i ubuduće igrati svoju ulogu u odbrani teritorija, ali angažmani, na primer oko obezbeđivanja izbegličkih logora, borbe protiv terorističkih grupa i mnogo toga drugog – nisu zadaće NATO.
Saradnja na odbrambenom planu u Evropi razborita je ideja. Ona štedi novac i jača političku delotvornost. A mogla bi, uz sve to, i da podstakne integraciju. Na kraju krajeva, to je projekat koji ujedinjava – za razliku od izbegličke politike.
Britanci konačno moraju da se drži po strani
Godinama je Velika Britanija blokirala saradnju kada je reč o odbrani. Uvek bi se upućivalo na NATO. Ali to je u stvari bio sam izraz jednog načelnog anti-evropskog impulsa. To što je prošle nedelje navodna evropska vojska u britanskoj štampi predstavljena kao sveprisutni bauk, jasno pokazuje kakva se predubeđenja o (stvarnim) neprijateljima nalaze u tamošnjim glavama.
Ali Velika Britanija je sada na putu izlaska iz Evropske unije. Radi se samo o tome na koji način i kada će se to dogoditi. To znači da bi London trebalo da se drži po strani kada je reč o svim projektima koji se tiču budućnosti EU. Britanci su dugo bili kočničari, a ako sada, nakon odluke o izlasku iz EU, budu hteli da sprečavaju Uniju u njenom daljem razvoju – onda je to besramno. Vreme je za jednu malu ucenu – nazovimo to „poslićem" u obostranom interesu: Velika Britanija želi dobre uslove za izlazak iz Evropske unije? To će uspeti samo ako Britanci konačno više ne putu blokirali evropsku budućnost!