Jovanovići prugu gradili i na njoj 135 godina radili

RAVNO 135 godina Jovanovići rodom iz Ravnog Dola kod Niške Banje rade "na železnici"! Otkada je jula 1881. godine počela izgradnja prvog srpskog "gvozdenog puta" od Beograda do Niša, a Đurđan Jovanović joj negde u Sićevačkoj klisuri udarao temelje, njegovi potomci žive od pruge i žive za prugu.

Posle Đurđana, železničari su bili njegov sin Dragoljub, potom unuk Rajko i sada praunuk Slaviša (50), šef železničke stanice "Topčider" u Beogradu. Jovanovići su, zapravo, svedoci svakog trenutka istorije srpske železnice. Gradili je i čuvali, radovali se svakom novom postavljenom kilometru šina i pragova.

- Rad na železnici, duboko je utkan u život moje porodice - kaže Slaviša. - Ljudima obično zvuči neverovatno da 135 godina vozovi idu kroz Srbiju i da ih mi Jovanovići isto toliko godina pratimo. Ali, eto, železničarski posao kao da nam je u genima, a uniforma železničara blizu srca. Nekako je prirodno da radimo ovaj posao. Štaviše, nadam se da će i moj petogodišnji sin Ilija nastaviti "ovom prugom", pa da istorija železnica Srbije i Jovanovića u njoj zajedno dočekaju i neke mnogo veće jubileje.

Po rečima našeg sagovornika, posle tri i po godine udarničkog rada i krampanja u Sićevačkoj klisuri i završetka izgradnje pruge Beograd - Niš, 1884. godine, njegov pradeda Đurđan je odabran da radi i na izgradnji pruge od Niša do Caribroda, danas Dimitrovgrada. Kad je i ova pruga, četiri godine kasnije završena, zadužen je i da je održava.

- Poslove održavanja ove pruge radio je i deda Dragoljub, od početka dvadesetih godina minulog veka pa sve do 1960. kada je otišao u penziju - nastavlja Slaviša. - A, kada je saznao da i moj otac želi da bude železničar, deda je odlučio da ga za to i školuje. Po završetku srednje železničko-saobraćajne škole u Beogradu, 1957. godine, raspoređen je da radi u Beogradskom železničkom čvoru. Bio je otpravnik vozova na stanicama Ripanj, Ralja i Resnik, sve do penzionisanja 1985. godine.

Da i on pođe stopama predaka, po rečima našeg sagovornika, presudno su uticali letnji raspusti koje je provodio kod dede Dragoslava u Ravnom Dolu.

- Sićevački kraj je tradicionalno železničarski - priča Slaviša. - A kod dede u dvorištu tradicionalno su se leti, obično predveče, okupljali na "čašice razgovora" i prepričavali događaje sa pruga iz njihovog vremena. Bilo je i penzionisanih i aktivnih železničara.

Njihove priče su mi bile lepe, događaji uzbudljivi, železnički graditeljski podvizi impresivni... Svi su sa posebnim poštovanjem govorili i o sigurnosti koju je taj posao donosio njima i njihovim porodicama... I, kap po kap tih priča koje sam godinama pažljivo slušao, klesale su i železničara u meni. Ako se tome doda da sam oduvek voleo da gledam vozove, da sam se divio snazi lokomotive, dileme, u stvari, nije ni bilo.

* Zaposleni u železničkoj stanici "Topčider" dvadesetih godina prošlog veka

Niko ga, kaže naš sagovornik, nije ni terao ni prisiljavao da upiše srednju Saobraćajno-tehničku školu. Kada je završio zaposlio se u železnici i uz rad studirao i diplomirao Višu železničku školu, ali i onu "terensku".

- U ovom poslu najviše i najtemeljnije se nauči radom - kaže Slaviša. - Učio sam sve poslove otpravnika vozova, prošao sve "stepenice" dispečera, a od maja 2006. godine šef sam stanice u Topčideru. Sa još 31 kolegom dnevno ispratimo 55-60 vozova.

Na ovoj vrlo zahtevnoj železničkoj stanici sa uprošćenim elektro-relejnim osiguranjem, našem sagovorniku kao šefu stanice najvažnije je da sve dobro organizuje da putnički i teretni vozovi bezbedno prođu, da radni dan protekne kako treba, da po predatoj smeni svi zaposleni odu kući bezbrižni.

- Za gotovo tri i po decenije rada, bilo je mnogo izazova, lepih, ali i neprijatnih trenutaka - priča Slaviša. - Voleo bih samo, da mi se pre odlaska u penziju ispuni jedna velika želja. Da brze pruge stignu u Beograd i da svi osetimo zadovoljstvo putovanja takvom železnicom.

650 GODINA STAŽA

- Osim mog pradede, dede, oca i mene, na železnici je tokom minulih decenija radilo i mnogo naših vrlo bliskih rođaka - zadovoljno priča Slaviša Jovanović. - Osim toga, i porodica moje majke Biljane je tradicionalno železničarska, a i supruga Marina je zaposlena u "Železnicama Srbije". Kada sam, pre nekoliko godina, sabirao koliko godina radnog staža imamo svi zajedno - zbrojilo ih se 650!