Bez perestrojke vladao bi i danas

Putin je svojevremeno izjavio da raspad Sovjetskog Saveza smatra najvećom geopolitičkom katastrofom 20. veka, ali se iz „razumljivih razloga“ nikad nije upuštao u kritiku ličnosti čoveka za koga neki smatraju da je taj raspad pripremio, neki da ga nije znao sprečiti, a još manje Jeljcina, za koga se smatra da ga je dovršio. Niko u Rusiji, međutim, nije podržao nedavni zahtev poznatog režisera i uticajnog predsednika Saveza filmskih radnika Rusije Nikite Mihalkova da političku delatnost Gorbačova i Jeljcina kriminalizuje država, odnosno da im se sudi, iako se Mihalkov pozvao upravo na napred navedenu ocenu Putina iz 2005. Nisu ga podržali ni kritičari učinka Gorbačovljeve vlasti. Relativizovao ga je kasnije i sam Mihalkov pozivajući se na „razočaranje povezano sa izneverenim nadama velike države i velikog naroda“ i sa sopstvenom izneverenom ogromnom nadom koju je osetio slušajući svojevremeno „govor predsednika Gorbačova sa govornice UN, koji je on držao bez papira“.

Sam Gorbačov je na jučerašnjem moskovskom predstavljanju knjige „Gorbačov u životu“ Karen Karagezjan i Vladimira Poljakova izjavio da ostaje odan ideji perestrojke. „Da, bio sam i ostao privržen toj ideji i svom izboru koji sam učinio. Ne znam zašto je sve to tako ispalo, ali moj se život tako složio“, rekao je Gorbačov.

Zahtev Mihalkova nije dobio podršku jer države čije zakone je kršio Gorbačov (i Jeljcin) više nema i njihovim eventualnim zakasnelim kažnjavanjem ona se ne može vratiti; jer Rusi svoje vladare ubijaju, ali im ne sude jer izvesti pred sud vladara znači izvesti pred sud čitavo njegovo vreme; jer je narod Gorbačova već jednom kaznio sa 0,51 odsto glasova na predsedničkim izborima 1996; jer bi to značilo revanšizam, a revanšizam ništa dobro nikad ne donese ni revanšistima, Vladimir Putin bi pozivajući na bilo kakvu odgovornost Gorbačova a naročito Jeljcina i samu svoju karijeru stavio pod znak pitanja… i tu se ne završava zbirka razloga onih koji političke učinke Mihaila Gorbačova ocenjuju negativno da ipak ne podrže inicijativu velikog režisera.

Ruski kritičari Gorbačovljeve vladavine sada tvrde da je on bio slab, neki se ne ustežu da kažu i glup, rukovodilac koji se plašio da preuzme odgovornost ili da je bio netalentovan reformator, a da je Jeljcin bio osoba nedorasla funkciji šefa države, ali da su Gorbačov ili Jeljcin bili izdajnici, odnosno oni koji su voljno radili o glavi ruskom narodu, to ozbiljno ne iznosi niko.

Za razliku od kritičara, njegov pres-sekretar Andrej Gračev, inače pisac knjige „Stradanje sovjetskog Titanika. Brodski dnevnik“, u Aganjoku ističe da je Gorbačov bio sve samo ne diktator i profesionalni generalni sekretar: „On je bio retka ptica među ruskim reformatorima – čovek koji je bio ubeđen da se prave duboke promene ostvaruju ne čvrstom rukom nego oslobađanjem unutrašnjih snaga samog društva. Čak, budući da je tipični proizvod sovjetske civilizacije, Gorbačov je jedinstven“. U prilog svome bivšem šefu Gračev podseća i na sledeće: „U državi je izraslo celo postsovjetsko pokolenje koje je, svesno toga ili ne, zahvaljujući perestrojki dobilo slobodan izlaz u spoljni svet i mogućnost da slobodno odlučuje o svojoj sudbini umesto da poslušno maršira u redovima graditelja komunizma“.

O ipak naivnosti Gorbačova poslednjih godina je raspravljano povodom navodnog obećanja koje mu je početkom 1990. godine, ali usmeno, u više prilika javno dato da se NATO, posle ujedinjenja Nemačke, neće širiti ni „za pedalj“ (američki državni sekretar Džejms Bejker) dalje na istok. Svedočeći o vremenu kada je to obećanje dato, tadašnji nemački ministar inostranih poslova Hans Ditrih Genšer, njegovo obećanje Rusima nazvano je „formula iz Tutcingena“, 2009. je Špigelu rekao da je to rečeno Gorbačovu tek da bi se ruskom rukovodstvu pomoglo da „preskoči prepreku“ ujedinjene NATO-članice Nemačke. Navodno, ne ozbiljno. A u svakom slučaju ne napismeno.

Mada se u oceni učinka vladavine Gorbačova nikako ne slažu, njegovi ruski kritičari i njegovi bivši saradnici, kao njegov pres-sekretar Andrej Gračev u Aganjoku, složili su se u jednom: da Mihail Sergejevič nije započeo reforme koje je započeo on bi, u skladu s pravilima koja su dotad vladala, i danas bio na vlasti. Šta bi bilo sa Sovjetskim Savezom (da se njegovom krivicom nije raspao), da li bi danas bio poput današnje Kine ili bi bio poput današnje Severne Koreje, nisu se usudili da procene ni najnostalgičniji kritičari, ali je Sergej Filatov, bivši šef administracije Jeljcina, siguran da intervju Nikite Mihalkova nije slučajan nego da iza njega stoji nešto organizovano, nešto što se sprema.

„Nije slučajno da se menja raspoloženje ljudi. Ne pokazuju slučajno ankete javnog mnjenja da ljudi hoće opet Sovjetski Savez. A u stvari, to što on govori (Mihalkov -prim. R. Ć.) jeste prava kriminalna delatnost. Jer ići tamo odakle ste se iščupali za mene je pravi kriminal.“

A što se tako rado čitanih anketa javnog mnjenja tiče u njima Gorbačov, istina, stoji sve gore: 2010. godine je 16 odsto građana Rusije smatralo da je on zlikovac koji je rasturio veliku državu, a 2016. tako misli njih 24 odsto. Ipak, prema februarskoj anketi Sveruskog centra za izučavanje javnog mnjenja 46 odsto od 1.600 anketiranih širom Rusije smatra da je Mihail Gorbačov brinuo o dobru Rusije mada je dopustio i niz ozbiljnih grešaka.