Bio sam deo tima koji je potvrdio Ajnštajna

Za mene, kao i za moje kolege, ovo otkriće je vrhunac rada u nauci. Otkrića kao ovo daju validnost izboru karijere u nauci i pokazuju vrednost mnogih odricanja na tom putu.

Ovo, ekskluzivno za "No­­­vosti", kaže profesor Vuk Mandić, član naučnog tima koji je potvrdio postojanje gravitacionih talasa i dokazao da je Ajnštajn bio u pravu.

Dr Vuk Mandić je rođen u Priboju, odrastao u Podgorici, a studije je 1998. godine završio na Tehnološkom institutu Kalifornije (Caltech). Doktorirao je na Berkliju, postdoktorske studije završio na Kalteku, da bi 2007. godine došao na Univerzitet Minesote, gde predaje fiziku.

Njegovo ime ovih dana objavljuju svi svetski mediji. Mandić za naš list objašnjava:

- Ovo otkriće doprinosi boljem razumevanju fundamentalne nauke, konkretno boljem razumevanju prostora i vremena. A fundamentalna nauka vuče sve drugo. Možda je najbolji primer sam Albert Ajnštajn. Kada je napisao teoriju relativiteta, nije imao na umu praktičnu primenu te teorije. Međutim, danas, sto godina kasnije, mi svi koristimo navigacionu tehnologiju kao što je GPS, koja ne može da funkcioniše bez teorije relativiteta.

I pri ovom otkriću, kolaboracija čiji je prof. Mandić član stvorila je novu tehnologiju u više oblasti koja će moći da nađe praktičnu primenu. Kao primer, naš sagovornik navodi bolje lasere i nove algoritme za kompjuterska izračunavanja. A njegov naučni tim deo je međunarodne kolaboracije koja broji hiljadu istraživača.

- Grupa koju vodim na Univerzitetu u Minesoti član je međunarodne kolaboracije još od 2007. godine - objašnjava naš sagovornik. - Od tada smo vodili nekoliko projekata u potrazi za takozvanim stokastičnim gravitacionim talasima koji nastaju kada se gravitacioni talasi svih objekata u svemiru saberu. Ti radovi objavljeni su u najprestižnijim naučnim časopisima.

Tim sa prof. Mandićem na čelu vodio je i jedan od radova čiji rezultati su objavljeni pre nekoliko dana, kojim su pokazali da su stokastični talasi veći nego što se moglo zamisliti i da postoji mogućnost da u narednim godinama budu detektovani.

- Kolaboracija je sada objavila prvo direktno merenje gravitacionih talasa, koje je Ajnštajn predvideo još 1916. godine, ali je pretpostavio da nikada neće biti detektovani, jer su veoma niskog intenziteta - objašnjava prof. Mandić. - Ali tehnologija je uznapredovala i uz pomoć LIGO detektora su 14. septembra 2015. godine prvi put detektovani ovi talasi u sudaru dve velike crne rupe. Obe su imale masu oko 30 puta veću od mase Sunca, a prilikom sudara okretale su se brzinom od polovine brzine svetlosti.

U ovom istorijski zabeleženom kataklizmičkom sudaru oslobođena je, dodaje, ogromna energija, jednaka masi tri Sunca i pretvorena u gravitacione talase, koje su detektovali.

NOVI OBJEKTI U SVEMIRU

OVO otkriće, objašnjava prof. Mandić, potvrdilo je tačnost Ajnštajnove teorije relativiteta, vek posle njenog objavljivanja. Ali najvažniji rezultat ovog otkrića je, naglašava, što sada postoji potpuno novi način da se posmatra i proučava svemir. U narednim godinama očekuje još više otkrića, ali i dokaze o različitim vrstama objekata u svemiru.

DOKAZANO, ALBERT JE BIO U PRAVU

ČOVEČANSTVU je trebalo vreme od jednog celog veka da potvrdi ono što je Albert Ajnštajn predvideo u svojim radovima iz 1916. godine - postojanje gravitacionih talasa!

Misteriozno talasanje u strukturi prostor-vreme koje je nastalo mnogo ranije nego je naša planeta krenula da se formira, deluje na laike i one koji se ovim problemom ne bave kao teško razumljiva pojava koja uzbuđuje tek ekskluzivni broj onih koji su imali talenta, ludosti i hrabrosti da se upuste u proučavanje nečega tako teško objašnjivog. Razlog nastanka ovih talasa je pokret masa koja dovodi do koncentričnih talasa koji skupljaju i šire prostor-vreme.

Ajnštajnova Opšta teorija relativiteta je postojanje ove pojave predvidela, ali je trebalo 100 godina da se oni detektuju. Ovo je važno jer se dobijaju nove informacije o svemiru. Prvi put direktno uz pomoć instrumenata istraživači su detektovali jedan od gravitacionih talasa.

Oni su izuzetno slabi talasi u prostor-vremenu, odnosno četvorodimenzionalnom prostoru koji obuhvata vreme i tri prostorne dimenzije. Naučnici su sada u obradi sirovih podataka pretvorili talase u zvuk.

Na konferenciji za novinare u Vašingtonu medijima je pušten zvuk koji oni nazivaju “cvrkut”, odnosno signal koji su čuli 14. septembra. Signal je bio jedva primetan čak i kada je pojačan.

Naučnici su prvu indirektnu evidenciju o postojanju gravitacionih talasa pronašli tokom sedamdesetih godina prošlog veka, kada su proračuni pokazali vrlo male promene u orbitama dve zvezde koje su se sudarale, a taj rad je jedan od onih koji je 1993. godine dobo Nobelovu nagradu za fiziku. Član tog tima Čed Hana rekao je da su gravitacioni talasi “zvučni zapis univerzuma”.

Američka nacionalna fondacija za nauku odlučila je 1979. godine da odvoji novčana sredstva da pronađu način da otkriju talase. n

POSLE SUDARA DVE CRNE RUPE

Gravitacioni talasi se nalaze svuda u prirodi, ali su veoma niskog intenziteta. Ovo što je sada detektovano je rezultat vrlo “intenzivnog događaja”. Naime, veliki međunarodni tim astrofizičara koristio je noviji i unapređeni instrument vredan oko 1,1 milijardu dolara znan kao LIGO da bi otkrio gravitacione talase nastale posle sudara dve udaljene crne rupe, što je jedan od načina kako oni nastaju.