Nemci su Šmita voleli, iako nije bio ni kancelar-ujedinitelj, niti prvi posleratni kancelar koji ih je okrenuo ka Zapadu, ni čovek vizije i političkog nauma, već neko ko je nudio, ali i davao ono, što je, izgleda, najpotrebnije - a to je sigurnost.
"Sigurnost, umesto poduhvata" - mogao bi biti moto, zbog koga su mu Nemci ukazali poštovanje kao najznačajnijem nemačkom kancelaru, koji je i u sećanju najviših političara Titove Jugoslavije ostao kao partner, sa kojima su, uz miris dima dobrih cigareta, mogli da razmene poneku rečenicu.
Političar bez dlake na jeziku prvi je put zapažen kao ministar unutrašnjih poslova grada-pokrajine Hamburga kad je zbog velikih poplava u pomoć pozvao vojsku. Tom odlukom je verovatno spasao nekoliko stotina života svojih sugrađana, ali je tehnički prekršio ustav. Kad su ga kritikovali, odgovorio je: "Tih dana nisam gledao gde mi je ustav".
Njegov direktan i pragmatičan pristup doveo je ga je i do uspona i na saveznu i na svetsku scenu, ali kasnije i uzrokovao ideološke sukobe s kolegama iz vladajuće koalicije. Kad je kancelar Vili Brant 1972. morao da podnese ostavku zbog špijunskog skandala, njegov iskusni ministar finansija Šmit preuzeo je kancelarsku dužnost.
U prvom mandatu je stekao ugled odlučnog državnika, posebno u spoljnoj i finansijskoj politici, bio je suosnivač organizacije G7 i znao je da kaže da se "karakter dokazuje u vremenima krize".
Krajem 1977, kad se zemlja našla na udaru terorista Frakcije Crvenih brigada (RAF), Šmitov karakter bio je na iskušenju do krajnjih granica. Odbio je zahteve RAF-a da oslobodi zatočene teroriste iz zatvora u zamenu za život otetog predsednika nemačke zadruge poslodavaca Hans-Martina Šlejera. Šlejer je zbog toga ubijen.
U gotovo isto vreme otet je avion Lufthanse s 86 putnika i članova posade. Šmit se obratio javnosti i rekao da će država odgovoriti "nužnom čvrstoćom". Naredio je specijalcima da upadnu u avion na pisti i tada je imao više sreće. Specijalci su oslobodili sve putnike.
Njegova politika prihvatanja nuklearne enegrije, jačanja vojske i NATO-a dovela ga je u sukob s levičarima u sopstvenom političkom bloku, što je zapravo bio početak njegovog kraja.
Sem toga, Šmit je kao ugledni državnik i dalje zdušno zagovarao evro, bio spoljni urednik nedeljnika "Die Zeite" i postao svojevrsna očinska figura levog centra.
Napisao je više od 30 knjiga o spoljnoj i unutrašnjoj politici, često se koristeći duhovitošću za podbadanje modernih političkih ega. Kao sposoban muzičar, snimio je klavirske koncerte Mocarta i Baha.
Čak i svojim devedesetim godinama redovno je gostovao u političkim emisijama. I, neverovatno za čoveka s pejsmejkerom, nije se odvajao od cigarete. Pušio je u javnosti, na televiziji, u restoranima, svuda gde je to zabranjeno, a policija je jednostavno odbijala da goni bivšeg kancelara.
Rekao je da su za neverovatnu političku karijeru, kakva je bila njegova, potrebne samo dve stvari - volja i cigarete.
