 |
| Фото: Танјуг |
Ако премијер Владе каже да ће пензије и плате порасти до краја године, уствари је рекао да ни наредних година од повећања, односно од повратка на старо нема ништа.
Када Александар Вулин изјави да се азиланти неће задржавати у Србији, истина је да ће Србија убрзано почети да гради још ценатара за прихват азиланата.
А када једногласно негирају да ће Србија признати независност Косова и Метохија – значи да је Космет клизи ка признању од стране њих.
У свему овоме има једна добра ствар, невероватно да има али има, а то је да су Вучић, Вулин, Тадић, Николић, Дачић, Удовички, Антић, Селаковић и многи други преваранти и професионални омбмањивачи народа пролазни. Да они не чине већину, да они нису држава, да су они само особе које ће свој велики дуг држави кад тад платити, на мосту или ћуприји, то ће већ будућност и неки бољи спремнији Срби показати.
Јуче сам набавила неколико издања „Дуге“ из `91. године. Прво на шта сам „навалила“ биле су колумне Драгоша Калајића, а затим ишчитавши их кренула сам редом. И знате шта?
Нема разлике. Све је исто. Исти људи, исти ставови, иста количина незнања, исти непријатељи, само их је сада више, на исти начин се поткрада држава, уништавају профитабилна предузећа и продају странцима у бесцење. Један бескрајан круг политиканата, њихове деце, пријатеља, кумова, жена..
Но, читајући једна симптоматична ствар ми је запала за око. Сем унутарњих збивања и критика везаних за домаћу политику, „Дуга“ је деведесетих година била првенствено базирана на актуелног спољно – унутарњег непријатеља – Хрватску. Разлог је био и оправдан и више него очигледан.
Непријатељ из деведесетих се није променио, напротив добио је друштво. Бројни чланци који разоткривају помоћ Запада коју је Хрватска уживала и пре рата а и за време рата, неодољиво подсећају на чланке из протекле и ове деценије, с тим што први и највећи непријатељ није ни Хрватска ни Запад , већ Шиптари са Косова и Метохије.
Извесно је да је то погрешна перцепција и да су и Хрвати и муслимани и најзад Шиптари само оруђе у рукама Запада.
Тада додуше власт није отворено заговарала пријатељство са Западом, али зато „опозиција“ јесте. Управо она опозиција која је све своје „идеале“ стављала у други план и није јој био проблем да седи у скупштини са политичким ривалима, потпуно супротних идеолошких схватања, јер власт – је власт. Но, почетком протекле деценије када је Милошевић коначно испуштен из милости западних налогодаваца, јер је учинио сасвим довољно – па бачен у немилост као испушена муштикла.
Наш нови „најбољи пријатељ“ чијим безалтернативним путем каскамо као овце пред клање је и наш џелат.
анас после тих великих унутрашњих промена у којима је измењена једино перцепција јавности и смањена свест становништва, још не видимо шуму од трна у оку. Није ни чудо, јер кад трн дуго стоји у оку, добију се упале, а ако се не лече на време – губитак вида је неизбежан. То нам се десило.
Боље сутра, односно неки бољи живот, које нико не зна ни да образложи али га чека и нада му се, довело је до тога да више не знамо ни ко су нам пријатељи, ни ко непријатељи, ко је позиција а ко опозиција и да ли је заиста и има, али то и јесте била поента овог психо-менталног рата који се водио над нашим народом. Први и основни непријатељи у окупираној земљи, сем оних очигледних које нам и даље презентују као пријатеље, и оних хегемониста и сепаратиста са вечним претензијама на наше територије, дакле основни нам седи у Власти. Није један, већ многи.
Сви они којима су лични интереси изнад државних, они који себе представљају као државу а делују антидржавно. Све бивше и садашње владе, сви учесници у власти, државној, покрајинској, републичкој, ма и сваки месни одбор са по три члана, сваки посланик који је деловао антинародни заборављајући значење свог позива, сваки секретар , административни радник, саветник, сваки новинар, градоначелник, одборник, све незналице које су незнање остављале по стране и без трунке савести обављали речено због неке крактотрајне добити, а чије последице су убрзо осетили и чије последице ће и њихова деца осећати.
Они су наши непријатељи. Они којима се манипулише једином богом у кога верују – новцем, а који затим манипулишу сопственим народом.
Не! Наш народ није лош, није превртљив, није лажљив. Наш народ не заслужује ове муке које преживљава већ деценијама, због којих је уморан, заокупљен данашњим даном, садашњом бригом, дуговима, болестима, немаштином, сиромаштвом, борбом за пуко преживљавање и кров над главом. Свим оним што му нису одузеле САД, Европска унија, Лондон, … – већ оним што му је отела домаћа дружина лопова, хоштаплера, западних слуга, да би се одржала на својим позицијама.
И та дружина, најгорег међу најгорима, глупих, необразованих, без свести и савести, жељних једино власти, та дружина не само да је у свету представљена као „Срби“, као „држава Србија“, већ нама нас саме у сопственим очима умањује. Гледајући њих, мислимо да гледамо себе, говоримо да и не заслужујемо боље…
Али да смо заиста такви? Да ли се неке нове револуције и нове странке праве из зависти, јер ми нисмо на местима владајућих или ради стварних идеолошких промена, оних које су проткане духовношћу и вођене вишим циљевима? То је оно над чиме сваки добронамеран Србин треба да се замисли. Дан је дуг период, година још дужи, и живот је дужи него што се мисли – ипак вечност је та која нема краја. А она је неминовна и онима који верују и који не верују у њу.А она, вечност није ништа друго него огледало наших поступака овде сада, данас….
Сутра, а можда и већ вечерас пред Србима ће се наћи још једна одлука, али неће Срби одлучивати – они ће чути питање, наводне дилеме и најзад одговор.
Потписивањем Бриселског споразума Србија се условно одрекла Косова и Метохије. Косово и Метохија су били у саставу Србије само у фусноти. И у овом случају је добро то што је одлука неуставна, зато ће се реду властодржаца и превараната наћи и бројне судије, а хапшењем бестидника који су продали Косови и Метохију зарад сопствених функција и на тај начин постали државни непријатељи, обрисаће се и фуснота јер је КиМ у неотуђивом саставу Србије.
Отварањем „Бриселских поглавља“ властодржци, а не Србија, већ они који су окупирали власт, предали су у руке Шиптара србско правосуђе, србске факултете, здравство, административне прелазе, помагали су изборе које је организовала шиптарска терористичка паравлада на челу са ратним злочинцем Хашимом Тачијем, све државне агенције, медије, полицију и најзад препустили су свој народ на немилост онима који су их годинама убијали и и даље настављају да врше терор над њима.
И после свега, пред нас сада постављају, али само хипотетички, избор о коначној предају, брисању фусноте. Без свести о томе шта чини у неком безумном лудилу, запетљан у бројне лажи, више ни сам не знајући шта прича и коме прича, велики вођа, незаинтересован за вољу јадног народа већ је начинио свој пут.
Његови пријатељи, данас Немци, јуче је то био Вашингтон, а пре коју годину Русија (а суштински увек – Лондон, код њега игра главног сценаристу у том филму), испуштају и њега као и све претходнике који су се на трон попели обманама и Изногудовим циљевима да буду „султан уместо султана“. Ради опстанка на власти која ни у надуваним статистикама не показује одрживост, урадиће све, па и обрисати фусноту, увести санкције Русији, начинити од Србије полигон за исламске терористе, нову Меку. Ако буде било потребно, дићи ће у ваздух и авионе добијене од Русије да ратују са Русима у Сирији.
Овде више није питање да ли ће се признати Косово и Метохију или ће се увести санкције Русији, већ шта ће се прво десити!
Додуше, увек има резервних сценарија, резервних ситуација, између осталог ту су и избори. Време које купује време, али неизбежно, продано и обећано се мора испунити, не народу јер пред народом политиканти не осећају одговорност, већ пред онима који су их и довели на власт, а то такође нису ни Шиптари, ни Хрвати – већ Запад.
Извор: Васељенска :: © 2014 - 2015 :: Молимо за навођење извора
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.