LESKOVAC – Leskovački Spomen park sa spomenikom “Boginjom pobede” u centru, koga je britanski „BBC” uvrstio u deset najčudesnijih arhitektonskih struktura, prepušten je zubu vremena jer o njemu niko ne brine.
Postoje stotine spomenika razbacanih po brdima, ruralnim i zaboravljenim predelima na području bivše Jugoslavije. Ove strukture su uglavnom bile naručene od strane Josipa Broz Tita 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, kako bi neka mesta bitaka iz Drugog svetskog rata ostala upamćena (Tejntište, Kozara i Kadinjača), ili mesta na kojima su se nalazili koncentracioni logori (Jasenovac i Niš).
Jedno od njih je i spomen obeležje u Spomen parku u Leskovcu koje je britanski „BBC” uvrstio u deset najčudesnijih stuktura onog doba.
Nekada je bio svedočanstvo hrabrih ljudi, vojnih veterana i patriota. Danas je jedan od najučedsnijih spomenika u povest palima u Narodnooslobodilačkom ratu pao u zaborav, okrnjen i uraso u korov.
ARHITEKTOSKO BOGATSTVO LESKOVCA
Istoričari nesporno žale za tim što ovaj memorijalni centar palim žrtvama fašizma ovog kraja propada već pune tri decenije.
„Spomen park Revolucije zaslužujej veliku pažnju javnosti i očuvanje, ako ne zbog umetničke i arhitektonske važnosti onda zbog činejnice da je Leskovac podneo velike žrtve u Drugom svetskom ratu” ističe istoričar Veroljub Trajković.
Ova monumentalna „grdosija” delo je svetski poznatof arhitekte Bogdana Bogdanovića, koji je te 1971. godine, kada je memorijalni centar i otvoren, dobio međunarodnu nagradu za najoriginalnije spomen obeležje moderne arhitekture.
KO JE “BOGINJA POBEDE”?
Spomen-park se sastoji od tri osnovne celine: ceremonijalni put, prostor sa kenofatima i simbolična konična skulptura koja se uzdiže nad amfiteatrom. Put do spomen-prostora dug je 450 metara, a na njegovom početku stoji drveni ulaz izrezbaren po uzoru na lokalnu tradicionalnu arhitekturu.
Uz put se na svakih 8 do 12 metara nalazi po jedan omanji „krajputaš”. Komemorativni deo spomen-parka sastoji se od ukupno 34 stećka koji variraju od 1.2 do 2.2 m visine, od kojih su na njih 14 ispisana imena svih narodnih heroja iz Leskovca i okoline, na 3 značajni revolucionari, a na preostalih 17 pali borci sahranjeni u spomen-parku.
Centralni konični spomenik je zapravo kenotaf podigunut u čast preko 1.000 palih boraca NOVJ i žrtava fašizma iz Leskovca i okoline.
BOGDANOVIĆEVA „ŠUMSKA BOGINJA“
Spomenik je među lokalnim stanovništvom bio poznat pod imenom „Boginja pobede“, ali ga je sam Bogdanović prozvao „Šumska boginja“.
Spomnenik se sastoji od 12 metara visokog konusa na čijem vrhu stoji kruna sa koje su visila četiri ornamenta (naušnice) koje su simbolizovale suze. One su u međuvremenu pokradene i najverovatnije su završile u staro gvožđe.
Spomen-kompleks je svečano otvorio Petar Stambolić, 4. jula 1971. godine, a britak govor je održala jedna od najvećih glumica današnjice Mira Stupica.
SLEDI REKONSTRUKCIJA
Lokalne vlasti planiraju rekonstrukciju celog parka, najstarijeg u Leskovcu, u narednoj godini.
“Svesni smo važnosti parka i upravo radimo na idejnom rešenju kako da ga privedemo nameni. Krenućemo od rekonstrukcije ulaznog portala”, kaže za Jugmediu direktor gradske Direkcije za urbanizam i izgradnju Milenko Milenković.
Ulazni portal je zapravo velelepna kapija koja se nalazila na ulazu u sam Spomen park i koje se sa nostalgijom sećaju stariji Leskovčani. U zapisima iz onog doba o njoj je govorio i sam autor.
„Od ulaska u spomen kompleks posetilac se priprema da će doživeti nešto neobično što će mu na specifičan način prikazati borbu ovog kraja… Kapija u duhu narodne arhitekture pokazuje da ulazimo u domaći ambijent” zabeležio je Bogdanović.
Na žalost, u zvaničnoj arhivi Narodnog muzeja u Leskovcu ne postoji ni jedna fotografija te kapije koja bi ostala kao zabeleženo svedočanstvo.
NEMAROM OSKRNAVLJENA LEPOTICA
Ipak, u Direkciji za urbanizam tvrde da će napraviti identičnu kapiju staroj, ali i kažu da se park mora obezbediti.
„Još uvek razmišljamo na koji način bi taj prostor mogao da se obezbedi od vandala, a prvo što ćemo morati da uradimo je da odradimo i sanaciju rasvete”, objašnjava direktor Milenković.
Istoričari pamte da je osvetljenje bilo postavljeno prilikom otvranja parka u neobičnim malim replikama kenofata, duž čitave park staze. One su danas uništene.
I drvoreda duž Jajinskog puta u ovom parku skoro da nije ostalo ništa.
„To su sve posekli sami Leskovčani. Čim dođe zima, pojavi se neko i poseče bagrem ili zasađenu lipu. Sigurno im je trebalo za ogrev. Samo što za to nikoga tada nije bilo briga”, pričaju nam meštani obližnje Hisarske ulice.
OMILJENO IZLETIŠTE PRE „PAŠINE ČESME”
Park u kome se nalazi ovo spomen obeležje najstariji je u Leskovcu i formiran je još daleke 1895. godine.
„Bio je uređen velikim cvetnim alejama i drvoredima, a Leskovčani su obožavali da tu dolaze na izlet”, priča nam Mira Ninošević, istoričarka Narodnog muzeja u Leskovcu.
U lokalnoj samoupravi tvrde da nisu zaboravili kako istorijski, tako i sentimentalni značaj ovog parka. Ipak, potebno je dosta sredstava da se on privde nameni. Po gruboj proceni, oživljavanje „Šumske boginje” koštaće grad preko 2 miliona dinara.
I neka će!
___________________________________________________________________________________
Ko je bio Bogdan Bogradnović?
Istaknuti intelektualac, profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i gradonačelnik prestonog grada. Bogdanović je autor velikog broja spomenika posvećenih žrtvama Drugog svetskog rata, među kojima su spomenici u Mostaru, Prilepu, Beloj Crkvi i Jasenovcu. Bogdanović je rođen u Beogradu, gde je diplomirao arhitekturu na Tehničkom fakultetu. U Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije 1944. je ranjen, demobilisan je u činu poručnika i odlikovan Ordenom za hrabrost.
U periodu od 1964. do 1968. bio je predsednik Saveza arhitekata Jugoslavije. Od 1970. bio je dekan Arhitektonskog fakulteta, a dve godine kasnije, zbog pokušaja sprovođenja modernizacije arhitektonske nastave, bio je primoran da odustane od reformi i podnese ostavku na tu funkciju. Bio je član SANU, ali je ostavku na članstvo dao 1981. Početkom devedeseth godina zbog antimiloševićevskog angažmana isteran je iz svog ateljea i alternativne škole u Malom Popoviću. Beograd je napustio 1993. i od tada je živeo u Beču. Bio je član Bavarske akademije lepih umetnosti.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Na žalost mnoga mesta, pa i veća kao što je Leskovac, nemaju marketing, jer gradkse vlasti nisu imale taj predme tu školi. Da se pitamo za Groš, odnosno etno restoran, mnogi bi znali, ali za ovakva mesta većina prvi put čuje. E to je Srbija.
Dok sam citao ovaj clanak prvo sto mi je palo na pamet je da oni koji vode grad i koji treba da brinu o svemu sto je nase zajednicko takodje ni u svojoj kuci nemaju naviku da budu uredni. Da me ne shvatite pogresno ali, u mojoj kuci je sve na svom mestu uvek. Dakle cim se nesto pokvari ili zaprlja trudim se da sto pre to sredim. Ne mogu da prihvatim neku pricu da se nema para za odrzavanje spomen parka. Svi dobro znaju da masa opstinskih (na razne nacine primljenih) uposljenika ne zna sta ce sa sobom u radno vreme. Povremeno bi mogli da odu u prirodu i da pocupaju divlje rastinje po spomen parku. Moglo bi da se ulozi malo u popravku kapije i to je to. Ne, ali vlastodrsci su optereceni vasarom po centru grada jer taj vasar, Boze moj, donosi novac. E, moji vlastodrsci, zato sto nemate dusu vec mislite samo na pare mladi, kad napipaju neki uredan grad beze glavom bez obzira iz Leskovca, sto mene licno jako boli. Sad cu mnoge kao u srce da bocnem kad pomenem velikog coveka koga je Srbija izgubila, Zorana Djindjica, koji je, ne secam se vise gde, u nekoj firmi, za pocetak imao primedbu sto ne poprave veliki sat na ulazu u fabriku ili sta je vec bilo.
Valjda Spomen-šajkača?
Prijatno sam iznenadjen sta sve Leskovac ima ali kod nas je problem sto se to malo prezentuje kroz medije.
Crveni Maj, zvala se manifestacija podrške komunističkom vođi Titu. U njegovu čast svakog maja organizovana je proslava u Spomen parku, podno Svetoilijske crkve. Drugarice pionirke i drugovi pioniri od ranog jutra su , uz „Druže Tito mi ti se kunemo“, „slazili na ulice naše“ i forsiranim maršom uz brdo dolazili kod spomenika nedužno izginulim (streljanim?) rodoljubima iz našeg grada. Pop, Trile i ja uredno smo se odazvali naređenju iz škole i zauzeli svoja mesta u prvim redovima do improvizovane bine.(U stvari, bila je to rupa – amfiteatar više u podnožju spomenika).
Posle ceremonije polaganja venaca i nadvenatri horski otpevanih rodoljubivih pesama sledila je urnebesna zabava uz „muziku sa razglasa“. Do „ešalona“ moje škole bio je postrojen red škole iz Bobišta, a u njemu Bilja, Dragana i Marina. Sve jedna drugoj do uveta. Moja dva druga i ja odmah smo ih primetili i mic po mic, uspostavili kontakt. I one su se dosađivale uz „Na ulicu istrčao Iva“, „Vuče, vuče bubo lenja“, … Pozvali smo ih u šetnju – B. Bilju, T. Draganu, a ja – najmanju – Marinu. Korak po korak uspeli smo se do Svetoilijske crkve i pri tome uspeli da se „pogubimo“ po parovima. Ne znam kako moja ruka se našla na Marininom ramenu.
Ne znam kako Marina i ja smo se poljubili,… u usta,…jezicima… Ne znam kako Marina i ja smo legli na travu. Čula se „bleh“ muzika, koja je najavljivala valjda govor nekog političara. Uz udarac činele bubnja Marina je nežno uzdahnula … nekoliko puta, sanjivo me pogledala i uz još jedan vlažan poljubac rekla da mora da ide da ne zakasni na bus „trojku“. Ne znam kako sam očistio bluzu od mrava; ne znam kako je keva oprala tragove trave na farmericama, ali znam da sam se osećao prelepo.
Marinu nisam sretao više (a možda i jesam, grad je mali – svi se znaju) do … Posle nekoliko godina, kad sam uspeo da promenim školu i posle mesec dana se pojavim u novoj, pri mom predstavljanju od strane razrednog drugim đacima iz prve klupe do prozora javila se devojka i ponudila mi mesto pored nje u klupi. Pogađate Marina.
p.s. Upravo kuva kafu … 🙂
Ovo je Jugmedija, portal sa vestima. Poletarac je pravo kroz hodnik do kraja, druga vrata levo.
Još kad bi lupetanju jugmedije verovao narod. Vi doprinosite da vlast jača a da slabi opozicija svojim nepromišljanjem. Vi ste saznali da se vlast sprema da uredi Spomen park. To ste iskoristili da poentirate. Navodno kritikujete nebrigu da bi ispalo kako ste vi zaslužni svojim pisanjem i da vlast skače kuda vi okom, a ona skokom. To vam ne prolazi, baš kao i ono napadanje Svetoilijske ulice koju slikate potopljenu uz lažnu priču kako nikog od funkcionera nij bilo briga za nju. A dobro znate da je bila velika havarija prethodnu noć i da su gradjani strpljivo kuvali kafe majstorima što su 12 sati neprekidno kopali po danu i noći da zamene izbušene cevi. Najbitnije je da je voda došla u najkraćem roku.Kad god neko ne plaća vi ga podržavate. Valjda mislite da pare za održavanje ulica, infrastrrukture padaju s neba, a ne od izmirivanja obaveza gradjana. Od kojih se para održavaju kad vi stalno pozivate na bunt? Pa to znači da su mediji zaslužni za te uslikane haose, jer ne kritikujete neplaćanje računa, nego prozivate rukovodstvo koje od ,,jadnoga naroda uzima pare“, a valjda da se čarobnim štapom zameni asfalt, cevi, kablovi, očiste i operu ulice. Od čega? Jeste se slučajno zapitali?
Sjajan tekst ! 🙂 Naš grad zaista ima sjajnu arhitekturu. Volela bih da se više piše i priča o arhitektur, sa vama delim jedan sjajan članak koji mi je nedavno iskočio na FB. 🙂 https://www.daibau.rs/clanak/602/arhitektonske_znamenitosti_leskovca_-_tragovi_proslosti_srpskog_mancestera