Prekookeanski predatori krstare nebesima

Pariz

Od stalnog dopisnika

ČELIČNA tuba s kljunom nalik delfinovom, gotovo uspravno zaronila je u dubine vazdušnih struja. Dočim se pogled digne, grdosija visine osmospratnice već je na brzinu smotala Zemljinu težu, zakovrnula tuđim očima i zaplovila na belim leđima leteće ribe. Uplela je nekoliko krstarećih osmica na skučenom nebu, izdužila na trenutak svoju gracioznu figuru, a onda, sve jednako prkoseći gravitaciji, vispreno šmugnula u pamučnu pufnu nad Buržeom.

Najveći svetski međunarodni aeronautički salon uvek je nesvakidašnja prilika da se sagleda dokle čovek može da se vine. Lete, demonstrativno, osmišljena Dedalovim genima, plovila budućnosti po dizajnu petog elementa, nad severoistočnim pariskim predgrađem, okrenuta licem prema vetru, elegantna i ekonomična, s motorima koji se obrću u suprotnom smeru, pri vertikalnom poletanju i delikatnim manevrima na petoparcu od tri kilometra, pod budnom pažnjom okupljenih avijatičarskih vernika.

Putničke, vojničke i futurističke letilice otkrivaju u čemu ćemo sutra leteti i šta će nas u budućnosti promicati nebesima. Širokih pleća, naslednik džambo-džetova, podseća na kakvog drčnog prekookeanskog predatora. Nove generacije letećih mašina lebde snagom električnih motora. Posvađale su se s bukom i zagađenjem. Poletaćemo, kažu, izbačeni iz katapulta.

Nove krstarice na peni oblaka, s pazuhom slepog miša, crpe vizuelnu inspiraciju iz pola milenijuma starih, nepresušnih nacrta letećih mašina vidovitog Leonarda da Vinčija i kasnijih različitih projekata mahokrilaca koji su bezuspešno oponašali lepet ptičjih krila. Nastavljaju tradiciju braće Žozefa i Mišela Mongolfjea čiju je kolevku avijacije nad zemaljskom prapostojbinom uzdigao zagrejani vazduh i vidovitog sira Džordža Kejlija, oca modernih vazduhoplova, koji je uposlio aerodinamiku da sredinom 19. veka ekskluzivno potisne uvis objekat bez ljudske posade.

OD prvog kontrolisanog leta, u dužini od 37 metara i u trajanju od 12 sekundi, vazduhoplova težeg od vazduha, braće Orvila i Vilbura Rajta, sa dva prednja kanarda, dva zadnja kormila i dve elise lančanicima povezane sa motorom - čime se konačno ostvario čovekov san da se kao ptica vine u plavetnilo, u četiri i po milijarde godina staroj istoriji planete Zemlje, do današnjih akrobatskih interpretacija i smelih inovacija - prošlo je tek nešto više od tričavih sto godina.