Ratno srce Beograda

DECENIJAMA posle Prvog svetskog rata u Srbiji i Beogradu rasli su đaci koji su na pitanje učitelja "ko ti je tata" ili "ko ti je deda" nemoćno slegali ramenima.

Nisu stigli da ih upoznaju. Znali su za njih samo iz priča.

"Poginuo je u Velikom ratu", govorili su.

Nama je ostalo da se sa dužnim pijetetom setimo svojih predaka iz tog doba.

Ostali su nam neki dragoceni zapisi i sećanja na ta vremena, ali se čini da nismo ostali dovoljno dosledni prethodnicima, koji su čestito ginuli prizivajući neku bolju budućnost koju su planirali za nas.

Šta im se ostvarilo, puštamo čitaocu na sud....

Kada niko drugi neće, ostaju nam umetnici da sačuvaju sećanje na one koje ne bismo ni na koji način smeli da zaboravimo.

"Ukrštanje" kadrova

POSLE velikog napora, Milorad Antonijević se usudio da vrati Beograđane u prošlost od pre jednog veka. Da makar malo dosegne užas koji su branitelji grada doživeli tokom 1914. i 1915. godine. Naš sagovornik je fotograf, ali i stručnjak zaljubljen u način na koji su snimatelji onog doba ginuli jureći kadrove koji će potomcima ostati za spomen i čast.

Antonijević je još po nečem bitan. Ukrstio je iskustvo fotografa i umetnika, pa je starim, retkim fotografijama rešio da vrati kolor, koji u to vreme nisu imali otisci snimatelja. Predano uspeva da pronađe kolorne obrise onoga što su nam sačuvali crno-beli snimci do današnjih dana, a potom se trudi da pronađe "obojenu" priču koja bi nam dopričala ono što stara fotografija "ne ume".

"Beogradske priče" su već pisale o ovom autoru, ali ovog puta smo odlučili da "ukrstimo" njegov rad sa iskusnim okom fotografa "Večernjih novosti" Vojislava Danilova. Suština je bila da uporedimo gradske tačke koje je Antonijević pronašao, pa retuširao, iz doba Prvog svetskog rata. Zatim smo tražili ta ista mesta, kako bismo današnjim Beograđanima predočili kako je sva silna muka našeg grada izgledala u to, ratno doba.

U knjigama i zapisima kao što su "Spomenice odbrane Beograda", "Agonija Beograda u Prvom svetskom ratu", kao i zapisa Dušana Bapca, autori nas vraćaju u to zlosrećno doba. Podsećamo, grad je branjen 1914. i 1915. godine, s tim što smo prvom naletu uspeli da se suprotstavimo, na zaprepašćenje celog sveta (koji je to, dabome, uveliko zaboravio), dok nas je drugi talas poslao na povlačenje kroz Albaniju (koje mi tom istom svetu, nikada ne bismo smeli da zaboravimo).

Kako citiraju Milorad Antonijević i Aleksandar Đurđević, autori knjige "Srpski almanah - odbrana Beograda", "prvi topovski hici ispaljeni u Prvom svetskom ratu bili su upravljeni na Beogradu. Nedeljama i mesecima, na grad, koji se uporno i gordo držao, padala su artiljerijska zrna, a neprekidno su pokušavani napadi koje su naši vojnici uporno odbijali. Neprijatelju je bilo ogromno stalo da se dočepa srpske prestonice, ali su se svi pokušaji završavali bezuspešno, iako su snage koje smo imali mi bile gotovo i neznatne prema snazi kojom je neprijatelj raspolagao".

Tada se general austrougarske vojske, Goglija, obratio srpskom generalštabu. Predložio im je da istaknu belu zastavu na Beogradsku tvrđavu, "kako je on ne bi više rušio", a divizijski general Joksim Gajić je zauzvrat smislio nešto potpuno drugačije.

- Naredio sam da svi topovi budu spremni za dejstvo, a naredio sam da se, umesto jedne srpske zastave, istaknu tri!- opisao je Gajić tadašnje ratne događaje.

Epilog ove priče sazdan je u nekoliko reči: Austrougari su potučeni, a general Goglija je bio smenjen.

"David" i "Golgota"

GODINU dana kasnije udružene austrougarske i nemačke snage kreću na Beograd, i to je bila muka koju nismo mogli da preživimo na način koji su srpski junaci to učinili prvi put. Nemce je vodio general Mekenzen, a sam car Vilhelm Drugi im je poručio kako idu u rat "protiv jedne male, ali hrabre nacije".

- To su Srbi - govorio im je Vilhelm. - Oni su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti, i koji su, na zastavama poprskanim krvlju napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede.

- Udružene nemačke i austrougarske armije pod komandom maršala Mekenzena započele su napad 6. oktobra 1915. godine - zapisao je Dušan Babac. - U napadu na Beograd korišćeno je oko 400 vrsta oružja različitih kalibara, pa i onih najtežih. Bili su to "Škodini" "merzeri" kalibra 305 milimetara, kao i "Krupove" "debele berte" od čak 420 milimetara. Smatra se da je za vreme tog napada na Beograd ispaljeno oko 30.000 granata.

Putopis kroz delo Antonijevića i Đurđevića nije naivna epska priča. To je pripovest o tome kako su naši preci ginuli i koliko su se žrtvovali za naredne generacije.

Na nama je bilo da uporedimo stare snimke i da vam današnje kadrove grada približimo tim nekadašnjim.

ŽRTVE I STATISTIKA

VELIKI nemački pisac Erih Marija Remark napisao je kako je "smrt jednog čoveka tragedija, a pogibija stotina hiljada ljudi puka statistika".

U Prvom svetskom ratu Srbija je izgubila 1,2 miliona ljudi.

Nekada je stadion Crvene zvezde, u vreme kada tamo nisu postojale stolice, imao kapacitet od 100.000 posetilaca. Ubijeno je toliko ljudi da je moglo da se napuni 12 takvih stadiona što je epilog onog što nam se dogodilo u Prvom svetskom ratu. To su bili ljudi u najboljoj snazi i reporoduktivnoj moći, spremni da oforme nove porodice.