Opkoljen ogromnim brojem i nezanemarljivim sumama parafiskalnih i fiskalnih nameta, nekoordinisanih inspekcijskih službi, korupcijom, sivom ekonomijom i svojom najvećom mukom u obliku značajno oslabljenog tržišta, uveliko gubi korak sa pritiscima.

Atmosferu dodatno pogoršavaju vrlo promenljivi zakonski okviri.

Na osnovu podataka Zavoda za stastistiku u januaru 2015. godine kod lica koja samostalno obavljaju delatnost bilo je zaposleno 373.000 naših građana.

Napominjem da se podatak odnosi samo na preduzetnike i da ovome treba dodati i privredna mala i mikro privredna društva koja sa njima dele sličnu tržišnu sudbinu.

Nema nikakve sumnje da govorimo o značajnom generatoru radnih mesta u Srbiji, pogotovo ako se u medijima kitimo izjavama o velikom značaju svakog radnog mesta.

Logično se postavlja pitanje, ako je stanje u ovom sektoru toliko loše, ko zastupa interese svih ovih ljudi pred institucijama donosiocima odluka? Ako je ovih ljudi toliko mnogo, kako to da nisu glasniji? Ako su zaista ovoliko važni, zašto ih se bolje ne tretira?

I tako kratkim putem dolazimo do upiranja prstom u udruženja preduzetnika i demokratske okvire u kojima bi ona trebala da snažno lobiraju za interese svojih članova. I tu smo na tankom ledu iz dva razloga.

Prvi je taj što su sama udruženja slaba, a drugi što ni jaka udruženja u Srbiji nemaju prolaz ka i uticaj na donosioce odluka kakav bi se mogao smatrati zadovoljavajućim.

Zašto su udruženja slaba?

Prvo zato što sami preduzetnici, kao i skoro svi građani Srbije, nisu dobro shvatili principe funkcionisanja demokratije u društvu, tj. ne praktikuju istu.

Ne postoji navika da se u udruženje odlazi sa bar delimično oblikovanom inicijativom u rukama, nema običaja da se oko ideje okupljaju istomišljenici, ne postoje uhodane prakse izgradnje javnih kampanja, niti praćenja rezultata udruženja koji bi trebalo da potpore razloge njegovog postojanja.

Administrativno osoblje udruženja jednostavno ne može da zna sve što se na terenu dešava u istom momentu kada se desi, ako ne postoji običaj da se to odmah njima dojavi.

Udruženje ne može da zastupa interese pojedinca, već je nužno da mu se serviraju i kroz njega artikulišu interesi grupe ili delatnosti.

A, najčešće u udruženja utrči pojedinac koji galami, bez ikakve volje i želje da oko sebe okupi kolege sa istom mukom, a kolege se nadaju da mogu da se provuku uz pomoć njegove galame i da je dovoljno da ne preduzmu ništa. I tako, od toga ništa!

Na drugom tasu vage nalaze se nedostaci kapaciteta u samim udruženjima. Najpre kao odraz manjka stvarno aktivnih članova, a zatim i kroz nedostatak uplate članarina, nemogućnost konkurisanja kod raznih donatora uzrokovano čestom registracijom mimo APR-a tj. u okviru komorskog sistema, pojavljuje se ogromna finansijska barijera.

Po obrazovnoj strukturi, mora se priznati da su u udruženjima preduzetnika potpuno ravnopravni moleri, stolari, obućari, arhitekte, računovođe i profesori.

Samim tim ne postoji zdrav kriterijum odabira rukovodstva i zato kormilo često pada u ruke pojedinca ili grupe nepotkovanih znanjem o ogromnoj odgovornosti za budućnost sektora i značajnoj lobističkoj ulozi koje im dodeljene funkcije nameću.

Svetli su primeri udruženja preduzetnika koja imaju stvarno profesionalne sekretare. Zadovoljstvo je gledati kako ti pojedinci sa lakoćom organizuju aktivnosti i okupljaju članstvo prikupljajući inicijative koje zatim prenose ka institucijama na svim nivoima.

Ali, imamo dovoljno prstiju na jednoj ruci da nabrojimo koliko u Srbiji postoji takvih preduzetničkih udruženja.

I tako možemo reći da su interesi preduzetnika, iako podudarni sa opštim nacionalnim ekonomsko razvojnim interesom postali žrtva nebrige i potpuno su zapostavljeni.