Srpski Vaskrs na Monmartru

Ovde, pa i na drugim mestima u svetu, Britanac neće prići drugom Britancu kad čuje engleski jezik, Srbin Srbinu hoće. Gde si, otkud, kako, un espresso pour moi, ni minut nije trebalo da se jedan od naših Parižana odnekud pojavi sa ofarbanim kuvanim jajima i mogao je da počne srpski Vaskrs na Monmartru. Slikaju, portretišu, dangube na terasama bistroa i pričaju o Srbiji. Najviše oni koji u njoj nisu bili godinama, poput Miroslava Kazimirovića, originalnog beogradskog mangupa iz Kosovske ulice.

- Grizli! - istovremeno se predstavlja, rukuje, naručuje pivo i pušta sa telefona Cuneta Gojkovića.

Jedanaest godina nije kročio u rodni Beograd, a u Parizu je još od kraja osamdesetih godina prošlog veka. Recituje, više diktira svoj parapatriotski pesnički uradak o Srbiji, očigledno akcentovan atmosferom iz vremena njegovog odlaska i nepoznavanjem današnjice ...“Dosta više paša i subaša, mujezina i tuđih bogova, dosta više danaka u krvi..“

E, moj Grizli, nema više paša i subaša, ali sad imamo šeika, a deca nam dobrovoljno odlaze u janičare. Kao što je pitanje trenutka kad će te mujezin buditi i ovde u Parizu.

- Ovo mesto su Srbi sačuvali. Ovde ne možeš videti da ljude napadaju, da im otimaju pare - ponosan je Miroslav na srpsku misiju na najpoznatijem pariskom brdu. Eki je Zemunac, nedefinisanog zanimanja, koji svoj pariski egzil meri decenijama. Razmatra belosvetske teme, a onda se preseli na zemunsku kaldrmu:

- Zemun, Gardoš, Dunav, fale mi, kako mi ne fale..!

U gunguli najprometnije uličice Srbi su najbrojnija armija uličnih slikara i crtača. Šetaju među turističkom svetinom sa priručnim štafelajima u rukama, olovkom za uvom i flomasterima u džepovima, naplaćuju uhvaćeni osmeh belosvetskih hodočasnika.

Vojin Radulović i Miroslav Stefanović, iskusni vukovi s ove kaldrme, sublimiraju umetnost crtanja i umetnost opstanka.

- Moraš neprestano da mrdaš, da se šetaš, nije više vreme kao što je bilo. I ovi stranci su otanjili sa parama, nekad su čekali u redu za portret, danas si srećan kad neki od njih pristane da ti pozira!

Srboljub - Srba Milošević i izgledom, a bogami i umetničkim dometima, jedan je od najautentičnijih uličnih slikara iako je tek pet godina na Monmartru. Poreklom je iz Velike Plane, uspomenu na svoje mesto čuva u svom umetničkom imenu De Moravis, a patentirao je i sopstveni umetnički pravac - srbizam:

- To je potez iz leve pretkomore, iz haosa u nešto, u božanstvo - priča Srba, kome je prethodnog dana pozirao lično Sulejman Veličanstveni.

Prepoznao je i pred svoj ručni štafelaj postavio čuvenog turskog glumca Halita Ergenca, ovekovečio je i Žan-Kloda van Dama.

Za razliku od ovih šetajućih slikara, postoje i oni sa pravim štafelajima na koje je zalepljena dozvola vlasti i oni pomalo sa visine gledaju na ove kolege. A na sve njih i na komercijalizovani Monmartr sa gospodstvenim dostojanstvom gleda stari galerista Rober Filip, ne pomerajući se iz fotelje u svojoj galeriji kojoj u rodnom listu piše 1959. godina.

- Eh, nekad je ovde bilo 17 ovakvih galerija, sad su samo tri ostale. Dominira komercijala - kaže Rober, i ponosno pokazuje monografiju našeg slavnog pariskog slikara Marka Stupara koga je lično promovisao.

A gore u bistrou srpsko društvo ulazi u ko zna koju turu pića i ko zna koju priču.

- Popij jedno piće za mene negde u Skadarliji! - ostavlja mi u amanet Miroslav Kazimirović.

Obećavam i ispunjavam. Sante, Grizli!