Komentar: Komanda

DA je 13. marta nebo nad Srbijom bilo vedro, da akcija spasavanja bebe nije bila urgentna, da nije menjan plan letenja, da je bilo više discipline, razmišljanja i odgovornosti - možda bi pilot Omer Mehić i njegova posada i danas bili u svom helikopteru.

Želeli su najbolje i nisu se premišljali kada su čuli da ih u Raški čeka beba koja hitno mora u bolnicu. Svojim životima, međutim, platili su račun improvizaciji i nemaru. Više tuđem, nego svom.

"Pravilo letenja Vojske Srbije" knjiga je napisana krvlju poginulih pilota. Ona je pilotsko jevanđelje u koje se ne sumnja i koga se svaki letač bespogovorno drži. U tamnoj noći 13. marta, nažalost, čitano je između redova.

Istraga nam je otkrila drugu stranu Vojske Srbije. Komanduje se mobilnim telefonima, meteo-situacija se ceni odoka, piloti nemaju dovoljno treninga niti obuke, a ni čaša pića nije čudo.

A javašluk se u avijaciji skupo plaća.

Nesreće vojnih aviona i helikoptera do sada su smatrane internim problemom vojske, a izveštaji su završavali u fiokama visokih oficira. U slučaju tragedije kod Surčina, prvi put su objavljeni rezultati istrage. I još važnije - Vojska je priznala sopstvene greške. I najvažnije - predložila kako da se spreče.

Prosto, vojnički, rečeno je: odgovorne pred lice pravde, a ostalima jasni zadaci. Da komande vode računa o limitima letelica, i da se drže pravila, da urgentnost ne bude važnija od bezbednosti, da se "utegne" ljudstvo i više vežba. Da se kupe kacige i pojasevi.

Mehić i drugovi svojom smrću dopuniće vojne propise. Major, kapetan i zastavnici izdali su naređenje pukovnicima i generalima. Od toga kako ga izvrše, zavisi da li ćemo biti svedoci i novih nesreća. Sada su oni na potezu.