Представљамо жене РТБ-а Бор: Гордана Лацковић, борска флотација

Пиштаљком се дозивамо, ал се добро разумемо  

 
После три године чекања на посао, први сусрет са борском флотацијом није одушевио Гордану Лацковић, рударског техничара, али је за непуне три године научила да ради за пултом, да дозира реагенсе, контролише многе процесе и даље учи од малобројних колега са којима се одлично слаже
БОРСКА ФЛОТАЦИЈА. – У новембру ће три године како се Гордана Лацковић, рударски техничар, запослила у борској флотацији. Радно место је добила захваљујући срећној околности да је њен свекар отишао у пензију. Он отишао, а она се запослила после три године чекања на заводу и није, каже, знала да ће доспети овде, у стару борску флотацију. Није имала ни представу како изгледа тај погон, па је први сусрет са првим радним местом није баш одушевио. – Почетних неколико дана није ми било баш једноставно – добро се сећа Гордана. – Наоколо све старо, прљаво, мокро, труло, мораш да пазиш где газиш… Али, дан по дан све сам упознала, научила да радим, спријатељила се са људима који су овде и почетни страх је поптпуно ишчезао.
–Дошла сам на место погонског лаборанта – објашњава Гордана – Пратим улаз и излаз сировина из млина, подешавам, мерим, мењам реагенсе зависно од тога шта долази на прераду. Временом, поред старијих пултисткиња научила сам да пуштам и млинске секције, да држим везу са погоном, дајем потребне информације са пулта. Као што и сами чујете, због буке овде је мало теже споразумевање, па ни ја у почетку скоро ништа нисам разумела, али “има лека” и за то и сада ми је лакше.
Док смо разговарали имали смо прилику и да видимо и чујемо како то изгледа када Гордана треба некога нешто да упозори или обавести доле на млину или некој другој машини: Узме микрофон са пулта, а онда звизне у њега или дуне пиштаљком, како би онај доле преко разгласа чуо да неко хоће са њим да разговара. Јер, само звиждук, појачан разгласом, може да надјача грмљавину млинова и скрене пажњу извршиоцу на то што му се дојављује са пулта. У погону сви имају пиштаљке, неки црвене пластичне, а старије пултисткиње имају оне најпродорније – судијске.
–Овде добијам, а и прослеђујем, све информације са млинова и из подрума које се тичу трака, хранилица, пуштања секција, пумпи, или ако треба да зовем електричаре, браваре, филтражу. Имамо и телефоне, али већином зовемо са пулта. Кад нисам за пултом, обавезно проверавам дозирање пенушача и реагенаса, а кад сам овде пратим како иде прерада руде или шљаке јер може нешто да „избаци“, може да стане трака, пумпа, читав погон. Могу да кажем да сам савладала оно што је најбитније за пулт, за реагенсе, али има овде још доста тога да се учи. Ускоро ће стићи и нове машине, што је нови изазов баш за нас који смо управо почели своју радну каријеру.
Гордана Лацковић има сина Петра, у четвртом основне, и кћер Катарину, у првом разреду. Имала је срећу да дође до посла када су деца већ порасла тако да њен рад у другој и трећој смени није превелико искушење за њене малишане.
Наш разговор прекида позив из дела погона где се дозира креч. Пумпа „не баца добро“, јавља радник одоздо, па млади сменски пословођа Саша Анђеловић интерфоном даје упутства шта да се ради док ми довршавамо разговор. Питамо Гордану, имајућу у виду све изазове са којима се овде срела, да ли прижељкује неко друго место, неки други погон. А, она, реална и свесна колико је данас тешко доћи до посла једноставно рече: – Није неко веме за бирање, данас је најважније само да се ради. А, што се осмог марта тиче – додаје – у овом нашем малом, али сложном погону Рудника бакра он се, ипак, разликује од осталих дана. Не изостане ни лепа реч колега, ни цвеће, па ни покоји поклон.