Ruski reditelj Aleksandar Sokurov dobitnik je nagrade Beogradski pobednik i Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti. Ipak, priznanja koja su mu dodeljena na 43. Festu ostala su po strani kada je na okruglom stolu u razgovoru sa novinarima poznati sineast rekao da Srbija nikada nije bila na strani Rusije, te da je priča o bratstvu ova dva naroda zabluda.
Ova rečenica je čak bacila u zasenak njegove ostale izjave (očekivano u zajednici pretežno rusofila), koje su se mnogo više ticale njegovih dela, suprotstavljenih u svojoj suštini, kao i on sam. Na primer da nije cenio filmove Andreja Tarkovskog, sa kojim se godinama družio, i čiji je, po oceni filmskih istoričara i teoretičara, direktni nastavljač, da su Bitlsi stvarali primitivnu muziku, koju su njegovu vršnjaci u mladosti slušali, dok je on oduvek uživao u Mocartu i Čajkovskom, ali i da se školovao na evropskom obrazovanju, iako je po karakteru Rus…
Ova neobična priroda skromnog, a opet pretencioznog, reditelja, vidljiva je i u njegovim filmovima, istovremeno akademskim i avangardnim, zbog čega je njihova poruka i lepota teško dolazila do gledalaca, ali i do filmskih kritičara. Večno i neprolazno, pre nego istorijske ličnosti, rat, porodične drame, tema su gotovo svih Sokurovljevih filmova, bilo dokumentarnih, bilo igranih. Tako „Moloh“, „Taurus“, „Sunce“ ne govore toliko o Hitleru, Lenjinu i japanskom imperatoru Hirohitu, već o ljudima koji menjaju istoriju, kao Faust (dobitnik venecijanskog Zlatnog lava je zapravo završni deo tetralogije, koju čine pomenuti filmovi); dokumentarno-igrani film „Ruski kovčeg“, snimljen u jednom kadru daje pregled istorije Ermitaža, a zapravo Rusije same; „Aleksandra“ ne prati sukob u Čečeniji, već o pitanje života u ratu.
Rođen je u Sibiru 14. juna 1951, ali je detinjstvo proveo u stalnim selidbama zbog oca koji je bio vojno lice. Studirao je istoriju, a ljubav prema sedmoj umetnosti ga je prvo odvukla na televiziju, a zatim i na filmsku akademiju. Njegov rad zbunjivao je nastavnike sa kojima se sukobio, zbog čega je bio primoran da završi školu godinu dana ranije. Diplomski film „Usamljeni glas čoveka“ nije smeo da prikaže jer je, po mišljenju vlasti, sadržao antiruske stavove. Podršku je dobio od Tarkovskog, a svoje poštovanje prema slavnom reditelju iskazao je filmom „Moskovska elegija“. Nakon raspada SSSR, ostvario je proboj na svetsko tržište, a zasluženu pažnju filmske kritike dobio je s filmovima „Majka i dete“ i „Otac i sin“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
